http://pescanik.net/2007/04/poslednje-pleme-u-evropi/
Svetlana Lukić: U ponedeljak smo u Valjevu održali 34-u promociju Peščanika. Uzgred, u Danasu je objavljena pogrešna vest, da je reč o tribini LDP-a – nije. Bila je to promocija Peščanika, na kojoj su govorili Biljana Kovačević-Vučo i Petar Luković. Čućete za kraj emisije Biljanu Vučo, kako pokušava da nešto dobaci Peri Lukoviću i nas ostale, koji se nemoćno smejemo istom čoveku, Petru Lukoviću.
Petar Luković: Dolazak u Valjevo mene više uzbuđuje od ovih događaja, jer mislim, kako da vam kažem, u ovoj zemlji svako svakog može da ubije. Ova zemlja će postati normalna kada na ibarskoj magistrali bude stajao saobraćajni znak na kojem piše Valjevo, strelica desno. Opet sam pitao Jelisavetu – je li ikad neko došao u ovaj grad, a da nije iz Valjeva, u istoriji, je li došao neko van Valjeva ovde, kako ga je našao uopšte, objasnite mi, kako je neko našao Valjevo. Idemo mi, ja znam da je tu nekako Valjevo, Mionica i na 50 mesta, čoveče, piše Ćelije i Lelić, šta me interesuju Ćelije i Lelić, mi idemo u Valjevo. On meni kaže – kako ga niste našli, pa ima na internetu, jok, treba da idem gore na kosmički satelit da nađem Valjevo. Pa ******, šta mi treba, sonar mi treba da nađem Valjevo. Ne, treba mi tabla metar sa metar na kojoj piše Valjevo. Pa ne, ozbiljno, nemojte da se ljutite, ja ne živim u Valjevu i ne znam. Ovde mi kažu – kako ne znaš, pa svi znaju, pa ne znam, prošli smo ga, jer nigde nema table. Ima za ovaj Lelić na 55 mesta, **** ga Lelić, uopšte ne idem tamo, idem u Valjevo.
Biljana Kovačević-Vučo: Pa šta si učio u školi, znaš valjda gde je Valjevo?
Petar Luković: Pa znam da je tu negde, ali nema table. Kao kad bi na ulazu za Beograd pisalo – Zvezdara, gde ja živim.
Biljana Kovačević-Vučo: Ti ne znaš ni pravac kojim se ide u Valjevo.
Petar Luković: Znam pravac, ne znam detalje, jer nemam tablu. Možda nismo normalni, ali nismo baš toliko glupi da ne možemo da vidimo tablu. Sve sam video, 55 tabli – otkup teladi, kamenorezac, ugalj na ćumur, ćumur na uglju, roštilj na ćumuru, sve sam video, 55 puta sam našao Lelić, manastire, sve, ali nigde nema Valjeva.
Biljana Kovačević-Vučo: Ali ja stvarno moram da se umešam, Ceca je zalutala i kada ste vas dvoje išli u Novi Sad.
Petar Luković: Ma pusti sad Novi Sad. Nismo zalutali, ali imamo Ceca i ja drugu priču, kada smo krenuli za Kulu i došli do hrvatske granice. Ali tada smo se zapričali i ja sam znao da nas neki maler čeka, čim sam video da piše Belanovica. Pričali smo o Koštunici, pa smo se zajebali. Kako za Belanovicu ima ovoliki natpis i strelica, a nema za Valjevo. Pa ne, stvarno, kako živite u Valjevu, a nemate tablu sa imenom vašeg grada? Pa je l’ ovaj grad postoji uopšte? Pa ne, ozbiljno vas pitam, stvarno ne mogu da razumem, ovo je kao Atlantida, ne razumem. Evo, tu je Velja Ilić, tu je vlada, a nema table. To su neke osnovne stvari, ne mogu da razumem.
Biljana Kovačević-Vučo: On je uzbuđen.
Petar Luković: Pa jesam još uvek, izvinjavam se zbog ovog mog emocionalnog izliva. Pre svega, sve te priče da je pola Srbije proevropsko, okačite mačku o rep. Šta znači da je neko proevropski, kao navodno 70-80 odsto građana Srbije podržava ulazak Srbije u Evropsku uniju. Nemaju pojma šta podržavaju i, by the way, 90 odsto od tih 80 misli – kad uđemo u Evropu biće super, imaćemo hiljadu evra platu, a neću morati ništa da radim. Svi tu vide samo pare, a niko ne pominje rad. I od tih 80 odsto, koliko njih se protivi izručenju Karadžića, Mladića, Šljivančanina tribunalu – 50 odsto. Pa izvini, Evropljanin koji se protivi tome mi malo blesavo izgleda. Građani Srbije, ogromna većina njih, pojma nema o Evropi, jer pod A, nikad nije bila u Evropi, pod B, **** joj se za Evropu, pod C, boli je dupe uopšte za bilo šta sem za njen mali život, kakva Evropa. I te priče o nama kao o nekom narodu koji ima potencijal, nemamo mi potencijala nikakvog, nemoj da se lažemo. Hajde da se što pre suočimo sa istinom u svemu, u privredi, u životu, u prosveti, u parkiranju, u bilo čemu. Svakog dana imam potrebu da izvršim 50 nasilnih krivičnih dela. Kad ga pitam – jesi li ti za Evropu, on kaže – jesam, a *******, on je i za islam da ga pitaju, šta ga košta da kaže. Te ankete su telefonske – jeste li vi za Evropu, pa jesam, šta ga košta. I sad ja treba da verujem u to. Pa vidite kako izgleda Srbija, gledate Dnevnik, našu štampu, pa to nije javno mnjenje. Nas 200 nesrećnika je došlo večeras ovde, a normalan svet po zapadu večeras ide po kafanama, sedi sa svojim društvom, izlazi negde na koncerte. A ja dolazim u jebano Valjevo, izvinjavam se, i vi iz jebanog Valjeva slušate nas iz jebanog Beograda, zašto? Je li ovo vrhunac našeg života, da pričamo o Koštunici, o Tadiću i o Kosovu?
U mojim godinama, izvinite, ja znam da sam imao fenomenalan, divan život. Živeo sam u staroj Jugoslaviji, sve sam obišao, sve sam video. Strašno mi je žao kada vidim da neko od 20 godina neće imati, ma ne petinu, stoti deo uspomena na život koje ja imam. Kako i može, o čemu mi pričamo na slavama, na sahranama – samo o politici. ***** ti politiku, zato što je ona ovde primitivna, to nije normalna politika, o tome ja govorim. I na zapadu se govori o politici, naravno da se govori, govore ljudi, ali to je pet minuta njihovog života. Ne, kod nas se o tome priča celog života, minus tih pet minuta. Sede dvoje, muško i žensko, pa umesto da pričaju o nekom divnom seksu, erotici, ljubavi, emocijama, ne, oni pričaju o Kosovu, da li će da nam ga uzmu ili neće. Nama tek najgore dolazi, nisam nikakav katastrofičar, ali verujte mi kad vam to kažem. U ovoj zemlji ne samo da nema vlasti, što vi znate vrlo dobro, ima vlasti tamo gde treba, ali ovde se život odvija potpuno van svih regulativa, van bilo čega. Mi smo poslednje primitivno pleme u obliku države koje postoji u Evropi, gde svako može svašta da radi. Kad ste čuli da je u Francuskoj neko isekao optički kabl za internet? Ne, kod nas je to normalno, normalno je da na Novom Beogradu tri puta dođu i pokradu kablove i onda nema telefona, nema banki, ništa ne radi po deset dana. Kradu šahtove, kradu saobraćajne znake. Pazite, proevropski narod koji krade sve ovo, pa dozvolite, i taj što krade kaže – ja sam za Evropu, jesam, super mi je. Dok ima šahtova i Evropa mi je draga. Imamo jednu misiju u životu, a to je da mi sami priznamo kakvi smo. Zašto mi stalno o sebi govorimo kako smo najbolji, najgostoljubiviji, mi svakoga volimo. Ma ne volimo nikoga, evo ja znam, rođena majka, čim joj izađem iz kuće, kaže – ***** mu materina, sad je došao da me obiđe, gde je do sad bio. Mi ogovaramo, takvi smo na sitnim stvarima, od kojih počinje cela velika politika. A mi imamo neku sliku o sebi kao o nekom božanstvenom, divnom narodu, milozvučnom. Kakav hrabar narod, o čemu pričate, običan jedan i priglupi narod, neobrazovan narod.
Bolje je da imamo bilo kakvu vladu nego vladu Koštunice. Hajde i to da probamo, hajde i to da vidimo, hajde da dotaknemo dno, hajde konačno da dotaknemo dno, da se sve rastoči konačno u ovoj zemlji. Dok se sve ne raspadne, nama nema nikakvog boljitka. Između Velje Ilića i Tome Nikolića, u čemu je razlika, molim vas, kažite mi? Osim što su obojica proevropljani, oprostite. Ja sam shvatio stvarno da ovoj zemlji nema pomoći, to je jedno osećanje koja moram još da razvijem i da se sa tim suočim i da to prebolim na neki način, jer sve što se dešava poslednjih nekoliko meseci izgleda stvarno strašno. Kad pogledam bilo šta, počev od vlade, priče o Kosovu, ovo sa Dejanom, suđenje Škorpionima, to izgleda kao da sve vreme onaj čuveni kamen vučemo uz ono brdo, pa padnemo i ponovo ga vučemo. Mi idemo na tribine i pričamo, govorimo, pokušavamo malo da budemo i veseli, da se malo smejemo, jer to je jedini način da sve ovo nekako preživimo, ali osnovno osećanje je stvarno ozbiljno. Pokažite mi jednu jedinu zemlju u kojoj nekakvi ljudi avanturisti, pustolovi, izgubljeni kao Ceca i ja, idu negde i nešto pričaju i ljudi im dolaze. Gde postoji takva vrsta tribina, gde postoje, je li ovo neka zamena za javno mnjenje? Očigledno da jeste, a institucija ovog oblika političkog razgovora sa ljudima je prevaziđena, ostala je samo kod nas, a zašto – zato što nemamo nikakvo javno mnjenje, u kojem ljudi poput nas mogu da govore.
Danas sam na moj užas opet video onog Andreju Mladenovića iz DSS-a i seo sam i kažem sebi – hajde, Lukoviću, probaj da razumeš šta ovaj čovek hoće da kaže. Došlo je do kontakta, nekih razgovora, na nekom nivou, koji će dovesti do nekih rezultata, povodom nečega. Pa ******, izvinjavam se, pa koga ti zajebavaš. Ne mogu da gledam te dnevnike, ne mogu da gledam te dijaloge i to, ne mogu zato što je realnost nešto drugo.
