1.
Došla sam, noć je,
…zvono sa tornja,
pokušavam da brojim…
tvoje poljupce,
ili udare zvona,
čuju se dok loviš kišne kapi
koje beže sa mog lica.
Crna haljina, ona mala,
obukla sam je misleći na Tebe.
Ljubiš me, ljubiš…
nikada nisi tako budio buru
u kojoj se gubim… gorim…
Puštam te da lutaš
kao mornar po moru tražiš
put ka mirnoj luci,
prste ne prepoznajemo
u stisku trenutka
od koga noć postaje bajka.
Znam da gubim,
ali dobijam snagu
postajem ljubavnica
pokidavši poslednji okov
dok se u noći gubio
zvuk poslednjeg odjeka, zvona.
2.
Mislila sam na Tebe
mada nisam znala da postojiš,
dok sam oblačila haljinu.
Bacio si je pored postelje,
osećam svežinu, kroz otvoren prozor
ulazi zvuk kiše.
Tu u sobi dva prolaznika
u slučajnom susretu,
zagrljaju, spojenih želja,
upijamo se usnama sa tragom meseca
na našim telima kao vulkan
koji se budi postojimo,
trajemo…
Tvoje ruke osećam
kao da brišu sve tragove
koje je on godinama ostavljao
na mojim bedrima, sada
crtaju put ka stvarnosti.
Grlim te, šapat mi kao vrisak odzvanja,
zaboravljam na njega.
Odlazim u san
sa tvojim zagrljajem
i sećanjem…
3.
Kao da gledam film…
Govoriš da je to priča,
priča koju mi živimo.
Tu u ovoj sobi skriveni
od njega, možemo biti sve.
Onako pijani od poljubaca,
dodira, izmešanih mirisa.
Možemo, ludo se zaljubiti
jedno u drugo ali ne možemo
pitanjem odgovoriti na pitanje.
4.
Gledam, iz ugla Tvog oka
proviruje kapljica
kao kap noćašnje kiše
seća me na dodir…
Stara lokomotiva uz pisak
i paru ulazi na peron…
Stežem tvoju ruku, pogled otpravnika voza
ne dozvoljava tvoj poljubac.
Znam, on me čeka,
uzeće moj kofer i pozvati taksi.
Mašem ti…
5.
Opraštam sebi,
Tebe nisam lagala,
ni njega da sam Te volela.
Onako za ceo život jednom
jedinom ljubavlju u sobi
sa pogledom na peron i mesečevim zrakom.
Opraštam sebi odlazak vozom u podne.
Ne opraštam sebi, sve one poljupce
koje Ti nisam prosula po telu,
zagrljaj kojim Te nisam zauvek,
zauvek zarobila u sebi,
laž koju sam izgovorila,
da Te ne volim!
Došla sam, noć je,
…zvono sa tornja,
pokušavam da brojim…
tvoje poljupce,
ili udare zvona,
čuju se dok loviš kišne kapi
koje beže sa mog lica.
Crna haljina, ona mala,
obukla sam je misleći na Tebe.
Ljubiš me, ljubiš…
nikada nisi tako budio buru
u kojoj se gubim… gorim…
Puštam te da lutaš
kao mornar po moru tražiš
put ka mirnoj luci,
prste ne prepoznajemo
u stisku trenutka
od koga noć postaje bajka.
Znam da gubim,
ali dobijam snagu
postajem ljubavnica
pokidavši poslednji okov
dok se u noći gubio
zvuk poslednjeg odjeka, zvona.
2.
Mislila sam na Tebe
mada nisam znala da postojiš,
dok sam oblačila haljinu.
Bacio si je pored postelje,
osećam svežinu, kroz otvoren prozor
ulazi zvuk kiše.
Tu u sobi dva prolaznika
u slučajnom susretu,
zagrljaju, spojenih želja,
upijamo se usnama sa tragom meseca
na našim telima kao vulkan
koji se budi postojimo,
trajemo…
Tvoje ruke osećam
kao da brišu sve tragove
koje je on godinama ostavljao
na mojim bedrima, sada
crtaju put ka stvarnosti.
Grlim te, šapat mi kao vrisak odzvanja,
zaboravljam na njega.
Odlazim u san
sa tvojim zagrljajem
i sećanjem…
3.
Kao da gledam film…
Govoriš da je to priča,
priča koju mi živimo.
Tu u ovoj sobi skriveni
od njega, možemo biti sve.
Onako pijani od poljubaca,
dodira, izmešanih mirisa.
Možemo, ludo se zaljubiti
jedno u drugo ali ne možemo
pitanjem odgovoriti na pitanje.
4.
Gledam, iz ugla Tvog oka
proviruje kapljica
kao kap noćašnje kiše
seća me na dodir…
Stara lokomotiva uz pisak
i paru ulazi na peron…
Stežem tvoju ruku, pogled otpravnika voza
ne dozvoljava tvoj poljubac.
Znam, on me čeka,
uzeće moj kofer i pozvati taksi.
Mašem ti…
5.
Opraštam sebi,
Tebe nisam lagala,
ni njega da sam Te volela.
Onako za ceo život jednom
jedinom ljubavlju u sobi
sa pogledom na peron i mesečevim zrakom.
Opraštam sebi odlazak vozom u podne.
Ne opraštam sebi, sve one poljupce
koje Ti nisam prosula po telu,
zagrljaj kojim Te nisam zauvek,
zauvek zarobila u sebi,
laž koju sam izgovorila,
da Te ne volim!
ovo ko prisila bi 
