Zabranjena ljubav
Meri se prvi put srela sa radikalnim pesnikom i filozofom Persijem Šelijem kada joj je bilo 16 godina i nakon što se jednom prilikom vratila u porodičan dom nakon dužeg boravka u Škotskoj. U to vreme Šeli je bio oženjen iako je napustio svoju suprugu i redovno je posećivao Godvina .
Meri je bila očarana mladim radikalom i par je uskoro započeo ljubavnu vezu uprkos protivljenju obe porodice.
Meri i Persi su počeli da se viđaju tajno na grobu njene majke – ona je imala skoro 17 godina, dok je on bio gotovo 22-godišnjak.
Par je 1814. tajno pobegao u Francusku i poveo sa sobom Merinu Kler Klermont koja će postati njihova pratilja do kraja života.
Iako je Šeli poticao iz bogate porodice, njegovo nasledstvo nije bilo dovoljno da ih izdržava, pa se trojka uskoro našla zadužena i sama.
Negde u to vreme, Meri je saznala da je trudna. Imala je samo 17 godina, nije mogla da očekuje bilo kakvu pomoć od porodice, a čak je i njena najdraža prijateljica Izabel počela da je izbegava jer je Meri postala predmet tračeva i ogovaranja u krugovima "pristojnog" engleskog društva.
Ipak, Šeli ju je voleo i njoj je to bilo dovoljno. Nažalost, baš u vreme kada su
počeli da finansijski staju na noge, Meri je rodila devojčicu koja je poživela tek nekoliko dana.
Slobodna ljubav
Veza Meri i Persija bila je sve samo ne obična pošto je par verovao u slobodnu ljubav.
To je u praksi značilo da Persi Šeli nije bio veran partner. Održavao je kontakte sa svojom zakonitom ženom koja je rađala njegovu decu,
a šuškalo se i o aferi sa Lordom Bajronom – pesnikom, bogatim ekscentrikom i poznatim ljubavnikom.
Iako je i Meri bila odgajana u duhu zajednice koja ne zna za granice, čini se da je odbila da bude "deljena" između Šelija i njegovih prijatelja.
Situacija je postala još napetija kada je Merina sestra Kler takođe otpočela vezu sa Bajronom!
Meri je 1816. rodila drugo dete. Dečak je dobio ime Vilijam, po njenom ocu, a uskoro je dobio i nadimak "Vilmaus" i ovo je mnogo promenilo njen način života.
Od liberalke koja nije poznavala granice, uskoro se pretvorila u tipičnu viktorijansku ženu –
konzervativnu, lojalnu domaćicu iz srednje klase koja pokušava da zadrži porodicu na okupu.
"
Zloglasno leto" 1816. godine
Maja 1816. godine, Meri, Persi i njihov sin otputovali su u Ženevu zajedno sa Kler Klermont.
Planirali su da leto provedu sa Lordom Bajronom, sa kojim je Kler, nakon nedavne afere, ostala trudna.
U Ženevu su stigli 14. maja 1816. gde je Meri sebe oslovljavala sa gospođa Šeli. Bajron im se pridružio 25. maja,
a njegova pratnja bio je mladi fizičar Džon Vilijam Polidori.
Meri se sećala da je to bilo "vlažno, nimalo blago leto i neprestana kiše nas je često danima zatvarala u kućama".
U takvoj atmosferi Persi, Bajron i Šeli su se jedne večeri kladili u to ko može da napiše strašniju bajku.
Meri je napisala osnove priče koje ća kasnije ugraditi u svoj roman "Frankenštajn".
Nakon povratka u Englesku Meri je nastavila da radi na knjizi, ali nju i Persija je nesreća pratila u stopu
. Iznenada je preminula Merina polusestra Fani, a pre nego što su stigli da je ožale i Persijeva trudna žena je počinila samoubistvo.
Ovo je duboko pogodilo par iako im je to zapravo dalo mogućnost da se konačno venčaju.
Meri je malu utehu pronašla u tome što je 1818. "Frankenštajn" konačno objavljen i što je rodila još jedno dete – devojčicu Klaru.
"
Smrt im pristaje”
Par se nastanio u Italiji i vreme posvetio čitanju, pisanju, učenju, razgledanju gradova i druženju.
Italijanska avantura bila je, nažalost, prekinuta kada su, u razmaku od godinu dana, oba zajednička deteta Persi i Meri umrla.
Ovi gubici bacili su Meri u duboku depresiju koja ju je izolovala od supruga, ali i ostatka sveta.
Iznajmili su kuću u osamljenom kraju Italije pored mora koji se Meri nikada nije dopadao jer ju je činio depresivnom.
Neko vreme, utehu je nalazila samo u pisanju.
Rođenje sina Persija Florensa Šelija 12. novembra 1819. konačno je popravilo njeno raspoloženje iako je negovala sećanje na svoju izgubljenu decu do kraja života.
Godine provedene u Italiji bile su period intenzivne intelektualne i kreativne aktivnosti Šelijevih.
Persi je sastavio niz pesama, a Meri je napisala autobiografski roman "Matildu", istorijski roman "Valpergu" i drame "Prozerpina" i "Midas".
Italija onog vremena je bila stecište velikog broja intelektualaca smatranih "previše skandaloznim" za viktorijansku Englesku,
pa je par uživao u društvu istomišljenika, a obnovili su i prijateljstvo sa Bajronom.
Srce pesnika čuvala u kutijici?
Sve ovo vreme Meri je morala da se nosi sa Persijevim interesovanjem za druge žene.
Na kraju je prihvatila njegova verovanja u "neekskluzivnost" braka, pa je i ona počela da stvara
emocionalne veze sa muškarcima i ženama iz njihovog kruga prijatelja.
Ipak, tragedija nije napuštala Meri Šeli. Dana 8. jula 1822. manje od mesec dana pre svog 30. rođendana,
Persi se udavio u zalivu La Specija tokom iznenadne oluje dok se svojim brodom "Don Žuanom" vraćao kući.
Šelijevo telo bilo je izneto na obalu i kasnije, u skladu sa karantinskim propisima spaljeno na plaži u prisustvu Lorda Bajrona
Meri nije bila na sahrani jer to nije bilo u skladu sa onovremenim običajima.
Legenda kaže da je jedini deo tela pesnika koji nije spaljen bilo njegovo srce koje je Bajron dao Meri
i koji je ona čuvala u kutijici koju je uvek nosila sa sobom sve do svoje smrti 30 godina kasnije.
Srce je ipak sahranjeno sa njihovim sinom, kada je umro 1889.
Meri je umrla 1. februara 1851. godine,
