Pesnik Stevan Raičković koji je " dva puta umro"

[Nina]

Stevan Raičković (5. jul 1928 — 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik.

Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”.
Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda,
a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”.

Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.
Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom
„Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen.

Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.

Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

Za njega kažu da je dva puta umro.Prvi put kada mu je umrla supruga Bojana i drugi put u svojoj 80.godini .Umro je u Beogradu gde je i sahranjen.

“Mislim da je Steva prvi put umro, kada je umrla njegova Bojana”, na komemoraciji povodom smrti svog velikog prijatelja rekao je Matija Bećković. Nije puno pričao o njoj, ali je mnogo pesama posvetio njoj. Sve svoje rukopise je spalio, tako da je uz njegovu samrtničku postelju ostala samo fascikla sa rukopisom za knjigu o njegovim sećanjima i razmišljanjima o Crnjanskom kao pesniku kome se neizmerno divio.

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.
Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.
Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)
spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš.

 

[Nina]

AUTOBIOGRAFSKA BELEŠKA

Ovo je kratka priča o meni. Zovem se Stevan Raičković i pre i posle moga rođenja moji roditelji su se stalno selili s mesta u mesto, premštani sa službom kao i toliki drugi učitelji. U jednom od njih sam se i rodio. Taj događaj pada na dan 5. jula 1928. godine. Zbio se u selu Neresnici, kraj reke Peka, u Srbiji. Rodno mesto ne pamtim. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do dana današnjeg odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem.

Umesto jednog — pronašao sam mnoge.

Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kome sam proćerdao svoju mladost, grad u kome odavno živim.Kao daleki magnet osećam da me privlači crnogorski kamenjar, postojbina moga oca. I meka druga mesta dotiču se mog života kao zavičajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva, Subotica, Kruševac i Smederevo.

Imam još dva, mala tajanstvena, zavičaja. Jedan je: ogromna Rusija, odakle su moji nepoznati slovenski preci iz davnine uputili u ove krajeve.
Drugi je: sićušna koliba u Lavacu, kraj Dunava, sa zidovima od naboja i trščanim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam.
Kad mi bude najteže u životu otićiću da vidim Neresnicu, odakle je sve i počelo.

Inače, živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio za hleb. Ovo drugo mi ne gine do kraja života.
Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je donekle u pričama iz „Velikog dvorišta“.
Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz „Gurija“ i „Družine pod suncem“.
Život moga srca nalazi se razbacan u „Pesmi tišine“, „Baladi o predvečerju“, „Kasnom letu“, „Tisi“ i „Kamenoj uspavanci“.
Tako je bar za sada.

(izvor vikipedija)

 

[Meklaud]

Gde je dva puta tu je i treci put, kada toliko "uznapredujemo" da ne postoje vise osobe koje ce zanimati knjizevnost, cuvanje arhiva i slicno i kada sve ode u zaborav i bude unisten svaki trag rada i postojanja ovakvih knjizevnika, naucnika i slicno.A bojim se da je taj dan sve blizi

 

[*pustinjakinja]

BAJKA O BELOM KONJU

Imao neki brkati Ciganin konja, koji je nekada bio i mlad i prav i beo. Ali se vremenom, od teretna života, razbole. Postade bangav i šaren. Moglasu mu se izbrojati rebra, a bogami i dani.

Ali jedne noći dunu iznenada vetar i odškrinu vrata na štali. Do mračnoga ugla, u kome je tavorio konj, prostrla se kroz pukotinu traka
mesečine. Ličila je na usku, belu stazu, koja je zasenjivala oči i mamila da se po njoj krene.

I konj se klecavim korakom uputi iz svoga ugla, odgurnu još malo vrata i zauvek napusti mračnu štalu i brkatog Ciganina. Išao je celu noć po stazama i proplancima obasjanim mesečinom. Osećao se neobično: prvi put je mogao da zakorači kud hoće, na ovu ili na onu stranu, ulevo ili udesno. Umesto biča koji je slušao celoga života, sada bi mu tek s vremena na vreme oko ušiju zazviždao vetar.

Tako je sve to izgledalo dok je potrajala noć. Kad granu sunce, konj se baš zateče na stazi koja je vodila kroz neku malu naseobinu.

Prvo se jedna baba hitnu busenom na njega. Učinilo joj se da je konj bolestan i želela je da ga otera od svog plota. I kod sledećih kuća
se ponavljala ista priča. Letelo je preko plotova busenje, poneka krupnija cepka, pa i kamen. Kad prođe poslednji plot, konj zamače u šumu.

Držao se otada preko dana dalje od naseobina, a noću je grabio stazama i proplancima, sve jače obasjanim mesecom, koji je rastao. Kad se jedne noći pojavi na nebu pun mesec i kao usred dana osvetli proplanak, konj oseti u nozdrvama opojan miris nekog nepoznatog bilja rasutog po obroncima. Pasao je celu noć, a pred zoru naiđe i na izvor, sakriven između tri grabova stabla. Napoji se neobične, a pitke vode, pa uđe duboko u obližnju šumu.

I sledećih noći dolazio je na isti proplanak, pasao nepoznate trave i napajao se na izvoru između tri graba. Preko dana, u senovitoj šumi prošaranoj suncem, osećao je kako mu se snaga sve više vraća, kako mu telo postaje oblo, a noge gipkije.

Kad se jedne noći otisnuo do prve reke, u mirnom ogledalu vode, svetlucavom od tanke mesečine, primetio je da mu se dlaka ponovo belasa
kao snegovi. Od te noći nije ga držalo samo jedno mesto. Galopirao je po bregovima i dolinama, provlačio se između visokih stabala u šumi, belasao se u noći po beskrajnim, tamnim ravnicama.

Otkrivao je nepoznate trave i zaturene izvore, na kojima je pasao i pio. Neki ljudi iz naseobina su ga i videli. Ubrzo je krenula priča o belom konju, koji obasjan mesečinom luta po prirodi i otkriva bilje i izvore koji leče.

Dadoše se i ljudi za lekovitom travom i vidom. U neko doba, stiže reč o svemu tome i do uha brkatog Ciganina, te i ovaj krenu u potragu za svojim odbeglim konjem, koga je već bio ožalio. Otisnuo se brkajlija sa ženom na jednu stranu, sinovi i kćeri na drugu, a komšiluk im se rasu kud koji…

Beli konj jezdi još uvek proplancima i rubovima šume. Neki ga i opaze, ali mu niko ne može prići, jer je brz kao munja i neuhvatljiv kao oblak. Ljudi iz naseobina još uvek tragaju za lekovitom travom i vodom.

Ponekad ih i nađu. Ostanu onda na tom mestu samo toliko dok se izleče ili se sasvim nastane uz neki lekoviti izvor i stvore novu naseobinu.
I Cigani odonda lutaju, nikako da se skrase. Još nisu pronašli konja. Zaboravili su već i šta traže.

Stevan Raičković