PESMA U PROZI

[madonamadona]

PESMA U PROZI

 

[madonamadona]

Boravak u paklu

Nekada, ako se dobro secam, moj život bio je gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj su sva vina tekla.Jedne veceri posadio sam Lepotu na kolena. - I našao sam da je gorka. - I izružio sam je. Naoružao sam se protiv pravde. Utekao sam. O veštice, o bedo, o mržnjo, vama je moje blago bilo povereno! Tako sam postigao da iz mog kuha išcili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim. Zvao sam dželate da bih, ginuci, grizao kundake njihovih pušaka. Prizivao sam pošasti da me uguše u pesku, u krvi. Nesreca je bila moj bog. Bio sam opružen u blatu. Sušio sam se na vazduhu zlocina. I dobro sam izigrao ludost. A prolece mi je donelo užasan smeh idiota. Naposletku, kada sam gotovo skiknuo, dokonah da opet potražim kljuc nekadašnje svecanosti koja bi mi možda vratila apetit. Taj kljuc je milosrde. - Ovo nadahnuce dokazuje da sam sanjao! "I dalje ceš biti hijena, itd. . . ." uzvikuje zloduh koji me pocastio tako ljupkim tlapnjama. "Zasluži smrt sa svim svojim apetitima, sa svojim sebicnjaštvom i sa svim smrtnim gresima." Ah! dosta mi je svega. - Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdražujte toliko zenicu! Ocekujuci neke male zadocnele podlosti, vama, koji volite kad pisac ne poseduje sklonost za opisivanje ili poucavanje, otkidam iz svoje beležnice prokletog ovih nekoliko ružnih listica.
REMBO

 

[madonamadona]

Zla krv

Od svojih galskih predaka imam beloplavo oko, skucen mozak i nespretnost u
borbi. Smatram da je moja odeca varvarska kao i njihova. Ali ja ne mažem kosu.
Gali behu živoderi i u svoje vreme najnespretniji palitelji trava.
Od njih su mi: idolopoklonstvo i ljubav za svetogrde; - oh! svi poroci, jarost,
bludnost - velicanstvena bludnost; - narocito laž i lenost.
Užasavam se svih zanata. Gospodari i radnici, sve to sam seljak, prostak. Ruka
s perom vredi koliko i ruka s plugom. - Kakav je to vek ruku! - Ja nikad necu
imati ruku. A zatim, služenje vodi predaleko. Cestitost prosjaštva para mi srce.
Zlocinci su odvratni poput uškopljenika: ja sam cist, i to mi je svejedno.
Ali ko je moj jezik ucinio tako podmuklim, te je sve do sada vodio i štitio
moju lenost? Nisam se služio ni svojim telom da bih živeo, bio sam lenji od
žabe, a ipak sam živeo svuda. U Evropi nema porodice koju ne poznajem. - Mislim
na porodice poput moje, porodice koje sve duguju deklaraciji Prava Coveka. -
Upoznao sam sve sinove iz tih dobrih porodica.......

.....Da sam bar imao neki raniji život bilo kad u istoriji Francuske!
Ali ne, ništa.
Jasno mi je da sam uvek bio niža rasa. Ja ne mogu da shvatim pobunu. grabež
je bio svrha svih ustanaka moje rase; kao vuci na životinju koju nisu oni ubili.
Secam se istorije Francuske, najstarije kceri crkve. Mora da sam, kao geak,
hodocastio u svetu zemlju; u glavi su mi ceste u švapskim ravnicama, vidici
Vizanta, bedemi Jeruzalima; obožavanje Marije, razneženost nad raspetim u meni
se bude zajedno sa hiljadama ovosvetskih carolija. - Sedim, gubav, na razlupanim
loncima i na koprivama, u podnožju zida izjedenog suncem. - Docnije, kao najamnik,
mora da sam logorovao pod nocima Nemacke.
Ah! još nešto! igram u vrzinom kolu na nekom crvenom proplanku, sa staricama
i decom. Secanje mi ne dopire dalje od ove zemlje i hrišcanstva. Nikad mi ne bi dosadilo
da se ogledam u toj prošlosti. Ali uvek sam bio sam; bez porodice; štaviše,
kojim sam jezikom govorio? Nikad ne vidim sebe na Hristvim savetima, pa ni na
savetima Vlastele - Hristovih predstavnika.
Šta sam bio u prošlom veku: nalazim sebe samo danas. Više nema skitnica, nema
nejasnih ratova. Sve je prekrila niža rasa - ili narod, kako kažu, razum; nacija i nauka.
Oh! nauka! Svega smo se domogli. Za telo i za dušu - poputninu - imamo medicinu
i filosofiju - bablje lekove i narodne pesme u obradi. I zabave kneževa i igre
koje su oni zabranjivali! Geografiju, kosmografiju, mehaniku, hemiju! . .

.......Nauka, nova plemstvo! Napredak. Svet se krece! Pa zašto da se i ne okrece?
To je prividenje brojeva. Mi idemo k Duhu. To je sasvim sigurno, to je prorocanstvo,
ovo što govorim. Ja shvatam, a pošto ne znam da se izrazim bez paganskih reci, voleo bih da cutim.
-
Paganska krv se vraca! Duh je vec blizu; zašto mi Hristos ne pomogne dajuci
mi duši plemenitost i slobodu. Avaj! Jevandelje je prošlo. Jevandelje! Jevandelje!
Oblaporno cekam Boga. Pripadam najnižoj rasi od pamtiveka.
Evo me na armorickom žalu. Neka gradovi uvece pale svoja svetla. Moj dan se
svršio; ja napuštam Evropu. Morski vazduh ce sažeci moja pluca; u izgubljenim
podnebljima koža ce mi potamneti. Plivati, mrviti travu, loviti, a narocito
pušiti; piti pica jaka poput kipuceg metala, kao što su radili oni dragi preci oko vatara.
Vraticu se sa udovima od železa, mrke kože, besomucna pogleda: zbog moje maske
mislice da pripadam snažnoj rasi. Imacu zlata: bicu dokon i surov. Žene neguju
ove divlje nemocnike što se vracaju iz žarkih krajeva. Bicu umešan u politicke poslove. Bicu spasen.
A sada sam proklet, užasavam se domovine. Najbolji od svega je san, zaista pijan, na žalu.
.....................

Ostajemo ovde. - Krenimo opet ovdašnjim putevima, pod teretom mog poroka, poroka
koji je kraj mene pustio svoje korenje patnje, pocev još od doba sticanja razuma
- koji se penje do neba, i tuce me, obara me, vuce me za sobom.
Poslednja nevinost i poslednja bojažljivost. Rešeno je. Ne pokazivati svetu
svoje odvratnosti i svoja izdajstva. Napred! Kretanje, breme, pustinja, cama i gnev.
Kome da se iznajmim? Koju životinju treba obožavati? Koju svetacku ikonu svi
napadaju? Koja cu srca da skršim? Kakvu laž moram podupirati? U kojoj krvi hodati?
Radije cuvati se pravde. - Mucni život, jednostavno poživincenje - podignuti
isušenom pesnicom poklopac mrtvackog sanduka, sestri, gušiti se. Na taj nacin
nema ni starosti ni opasnosti: strah nije francuska osobina.
- Ah! toliko sam prepušten sam sebi, da bilo kojoj božanskoj slici nudim zanos
ka savršenstvu! O moje samoodricanje, o moje cudesno milosrde! Medutim, na ovom svetu!
De profundis, Domine, baš sam glup!

Još kao dete divio sam se neumoljivom robijašu na koga uvek zjapi robija; posecivao
sam krcme i svratišta koja bi on posvetio svojim boravkom; njegovim ocima sam
gledao plavo nebo i cvetni život polja; njegovu sam kob njušio u gradovima.
On je imo više snage nego neki svetac, više razboritosti nego neki putnik -
i sebe, samo sebe! za svedoka svoje slave i svog prava.
Na putevima, u zimskim nocima, kad sam bio bez ležaja, bez odece, bez hleba,
jedan je glas stezao moje sledeno srce: "Slabost ili snaga: ti si tu, i
__________________
Rembo

 

[madonamadona]

O broju - Paul Valéry

Možda nije poezija. Ali možda ni mi nismo ono što velimo. Pol Valeri je proizvod, jednog korzikanca i jedne ženovljanke. Neki od nas koji su želeli praviti anarhiju su greškom (možda) njegovu knjigu Načelo čiste i primenjene an-arhije uzeli kao neki udžbenik, kao uputstvo.

A poezija je tamo gde se najmanje nadaš.

Džaba vam novci, moji sinovci.
O broju

Broj je sredstvo, i jedino sredstvo.

Broj podrazumeva zbrajanje jedinica, koje predpostavlja prepoznavanje elemenata, koje predpostavlja jedno ubedjenje: A=1; B=1; A=B.

A+B=1+1=2 i nema više ni A ni b.

Reći 2 čoveka, znači uništiti i jednog pojedinca i drugog.

Nema više od jednog ja.

 

[madonamadona]

Čeznem da ti kažem najdublje riječi - Rabindranat Tagore

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

 

[Appasionata]

„NEMIRI“ (odlomak) - Ivo Andrić

Pošto sam u oskudnom sjećanju
prešao život na selu i život
u gradu, dane samoće i dane
burnih ludosti, sad vidim da
je jedan te isti nemir što ga
unosim na svako mjesto i u
svaki oblik
života, neminovno, kao što se
unosi svoje lice ili svoj
govor. Tako biva da se ljudi
rode i cio život drjte od
nevidljiva i nepoznata
udarca.

 

[Appasionata]