Slavuju mali kako je hrabar tvoj glas
Kad lepotu poja svog iznosiš pred nas
Da li te je zato stvorio Bog
Da pesmom prelepom kad noćne more je čas
Ti hrabriš nas iz srca poletnog
Grubi smo mi za pesmu što je izvijaš ti
Ali svakom ko je čuje srce razgali
U njemu zapretenu radost otkriva
I kao što zvono sa tornja saborne duše saziva
Tako tvoj poj radost iz srca ljudi priziva
Dok grm zeleni maleno telo ti skriva
Ps
Citat iz bloga "Cvrkut" (Soradze)
"Jedne noći me je probudio glas ptice. Beše to sasvim nematerijalna, neizrecivo duboka i bolna pesma. Sutradan je ptičica sedela na vrhu čokota na kocu i pevala isto. Svaka je ptica shvatljiva samo metafizički. Ko ne zna za mir, taj ne može razumeti slavuja. Zato mu se mladi čovek može samo diviti. Tek kada su dogorele strasti i gotovo potpuno minulo doba radosti i patnje, tek kad čovek više ništa od sebe ni za sebe ne želi, i glavu je smireno položio u Božiji dlan, tek kada se u čoveku probudi nostalgija konačnog povratka u svet bez Ja, tek onda čuje šta i zašto peva slavuj.
U pesmi nema bola i patnje, nema herojske snage ili smeha, nema radosti, nema trijumfa. Kada je čovek stigao sa druge strane života i više ne želi ništa, jedino što ga još zanima: čekam da me pozovu i dotle se molim. Ova spokojna, smirena, tiha molitva iščekivanja, to je pesma slavuja, kristalno čisto očekivanje smrti i drugog sveta - oproštaj od predivne zemlje, od opojnosti slatkog života i molba nebu da nas primi.
Dugo sam samo slušao opraštanje i nije mi išlo u glavu otkud to. Čovek najpre,obično, uvek razume negativno i ne zna da zamisli šta je to sve dok ne sazna pripadajuće pozitivno. Znao sam da se oprašta, znao sam i od čega. Smatrao sam to tužnim pomalo nemotivisanim. A onda jednog popodneva početkom leta, već blizu onom vremenu kada sasvim zamukne, shvatio sam ga po jednom jedinom tonu. Ova malena ptica žudi za drugim svetom. Ne uz nekakvo svesno obrazloženje kako bi učinio čak i čovek najčistijeg srca. Moli i žudi kao malo dete za majčinim krilom, ali još jednostavnije, jer ne traži zaštitu, ni sreću, ni radost, ni smirenje. Tako je to prosto kako može prosta biti samo ptica koja peva. Nije to žudnja za smrću. Nije uopšte. Slavuj ne zna šta je smrt. Posle života ne sledi smrt, nego drugi svet. Otkud zna? Kako bi dobro bilo s ovakve blizine i poverljivo znati Boga kao ovu malu pticu."
Kad lepotu poja svog iznosiš pred nas
Da li te je zato stvorio Bog
Da pesmom prelepom kad noćne more je čas
Ti hrabriš nas iz srca poletnog
Grubi smo mi za pesmu što je izvijaš ti
Ali svakom ko je čuje srce razgali
U njemu zapretenu radost otkriva
I kao što zvono sa tornja saborne duše saziva
Tako tvoj poj radost iz srca ljudi priziva
Dok grm zeleni maleno telo ti skriva
Ps
Citat iz bloga "Cvrkut" (Soradze)
"Jedne noći me je probudio glas ptice. Beše to sasvim nematerijalna, neizrecivo duboka i bolna pesma. Sutradan je ptičica sedela na vrhu čokota na kocu i pevala isto. Svaka je ptica shvatljiva samo metafizički. Ko ne zna za mir, taj ne može razumeti slavuja. Zato mu se mladi čovek može samo diviti. Tek kada su dogorele strasti i gotovo potpuno minulo doba radosti i patnje, tek kad čovek više ništa od sebe ni za sebe ne želi, i glavu je smireno položio u Božiji dlan, tek kada se u čoveku probudi nostalgija konačnog povratka u svet bez Ja, tek onda čuje šta i zašto peva slavuj.
U pesmi nema bola i patnje, nema herojske snage ili smeha, nema radosti, nema trijumfa. Kada je čovek stigao sa druge strane života i više ne želi ništa, jedino što ga još zanima: čekam da me pozovu i dotle se molim. Ova spokojna, smirena, tiha molitva iščekivanja, to je pesma slavuja, kristalno čisto očekivanje smrti i drugog sveta - oproštaj od predivne zemlje, od opojnosti slatkog života i molba nebu da nas primi.
Dugo sam samo slušao opraštanje i nije mi išlo u glavu otkud to. Čovek najpre,obično, uvek razume negativno i ne zna da zamisli šta je to sve dok ne sazna pripadajuće pozitivno. Znao sam da se oprašta, znao sam i od čega. Smatrao sam to tužnim pomalo nemotivisanim. A onda jednog popodneva početkom leta, već blizu onom vremenu kada sasvim zamukne, shvatio sam ga po jednom jedinom tonu. Ova malena ptica žudi za drugim svetom. Ne uz nekakvo svesno obrazloženje kako bi učinio čak i čovek najčistijeg srca. Moli i žudi kao malo dete za majčinim krilom, ali još jednostavnije, jer ne traži zaštitu, ni sreću, ni radost, ni smirenje. Tako je to prosto kako može prosta biti samo ptica koja peva. Nije to žudnja za smrću. Nije uopšte. Slavuj ne zna šta je smrt. Posle života ne sledi smrt, nego drugi svet. Otkud zna? Kako bi dobro bilo s ovakve blizine i poverljivo znati Boga kao ovu malu pticu."
Poslednja izmena: