ПЕСМА БЕЗ КРАЈА
Хтео сам ноћас да ти песму пишем
Баш једну од оних које вечно трају,
Како када словом, не могу да дишем,
А ум ми је просут ,по твоме бескрају.
Стихови ми плачу негде у прашини
Док мисао тражим дрхтавим прстима,
О колко те има у немој тишини,
У свему што живи, у мојим очима.
Желео сам само да ти руке љубим,
Да далеко време стопим у близину,
А знам да немоћан све поново губим,
И све дубље тонем ,у твоју дубину.
Да хтео сам душо да ти песму пишем
Сад док сан се игра са мислима твојим,
Како када словом не могу да дишем,
А ум ми је просут, више не постојим.
Кад ти с јутром сунце лице помилује
А крупне ти очи сан поклоне дану,
И док птица песма ,даљином се чује,
Не питај се где сам, ту сам ти на длану.
Миомир Јовановић
Хтео сам ноћас да ти песму пишем
Баш једну од оних које вечно трају,
Како када словом, не могу да дишем,
А ум ми је просут ,по твоме бескрају.
Стихови ми плачу негде у прашини
Док мисао тражим дрхтавим прстима,
О колко те има у немој тишини,
У свему што живи, у мојим очима.
Желео сам само да ти руке љубим,
Да далеко време стопим у близину,
А знам да немоћан све поново губим,
И све дубље тонем ,у твоју дубину.
Да хтео сам душо да ти песму пишем
Сад док сан се игра са мислима твојим,
Како када словом не могу да дишем,
А ум ми је просут, више не постојим.
Кад ти с јутром сунце лице помилује
А крупне ти очи сан поклоне дану,
И док птица песма ,даљином се чује,
Не питај се где сам, ту сам ти на длану.
Миомир Јовановић
