Skafander
Domaćin
- Poruka
- 4.205
Pesimizam nije filozofija, nije mudrost i nije „realizam“. Pesimizam je teška duhovna bolest. To je kancer uma koji izjeda sve zdravo, koji svaku iskru pretvara u pepeo.
Pesimista misli da je hrabar jer „priznaje bol“, a zapravo je kukavica koji nije sposoban da vidi širu sliku. On ne gleda celinu, nego bira mrak i proglašava ga za univerzalnu istinu. To nije hrabrost, to je bekstvo – bekstvo od svetlosti, od radosti, od smisla.
Pesimizam je greh protiv života. Ako ti je dat dah, ako ti je dat dar postojanja, a ti na to pljuneš govoreći „sve je patnja, sve je truljenje“ – ti vređaš i život i onoga ko ti ga je dao. To je kao da primiš poklon, pa ga odmah razbiješ o pod i kažeš „ionako ništa ne vredi“. To je najveća nezahvalnost i najveća uvreda samom postojanju.
Pesimizam uništava čoveka iznutra. Čini ga otrovnim ne samo sebi, nego i svima oko sebe. Pesimista širi tamu, ubija volju za životom, guši optimizam drugih, i to radi pod maskom „istine“. To nije istina, to je zaraza. I kao svaka zaraza, pesimizam se širi – kroz reči, misli, stavove.
Ali istina je jedna: pesimizam je slabost, optimizam je snaga.
Jer optimista vidi i bol i radost, ali bira da se kreće napred. Pesimista vidi isto, ali bira da ostane u blatu. Ko je tu slab, a ko jak?
Život nije minus kojem se ponekad doda plus, kako oni tvrde. Život je plus kojem se ponekad doda minus. Smeh i suze traju isto, bol i radost isto – sve su to prolazne epizode. Ono što ostaje je mir, spokoj i bivanje. To je konstanta, to je temelj. A pesimizam taj temelj pokušava da sruši lažnim rečima.
Pesimizam je izopačenost. To je kao da kažeš: „Zato što noć postoji, dan ne vredi.“ Kao da kažeš: „Zato što tuga dolazi, radost je iluzija.“ Kao da kažeš: „Zato što kraj postoji, početak je promašaj.“ To je bolest uma koji ne ume da shvati da jedno bez drugog ne postoji i da smisao nastaje upravo iz promena.
Najveći paradoks pesimiste je što on sam sebi kopa jamu: kaže da je sve patnja, ali ipak jede, spava, diše, živi – dok mu usta sipaju otrov. Ako je uveren da je sve bezvredno, zašto se ne preda odmah? Zašto i dalje guta hleb, zašto i dalje traži smisao u pisanju tih reči? Zato što i u njemu tinja ono što ne može ubiti – nagon života, iskra optimizma, volja za postojanjem.
Pesimizam je zato i licemerje. Jer ko ga najglasnije širi, taj ga sam ne živi do kraja. Da ga živi, nestao bi odmah. Ali ne – on živi, jede, voli, piše, diše, pa se opet vraća da pljuje po životu. To je bolest i to je greh.
Prava snaga je optimizam. Ne slepa radost, ne lažni osmeh, nego razumevanje da je život dar i da kraj tog dara daje smisao početku. Da tuga ima smisla jer daje oblik radosti. Da tama ima smisla jer daje vrednost svetlosti. Da minus postoji da bi plus bio plus.
Zato – pesimizam nije „istina“.
Pesimizam je izopačena laž, bolest duha i greh protiv života. A svako ko ga širi, širi bolest i gura sebe i druge u prazninu.
I zapamti:
Optimista pada i ustaje.
Pesimista padne i kaže „ovo je kraj“.
Ko je jači? Ko je mudriji?
Život je uvek plus uz minus. A pesimista hoće da ubedi ljude da je minus uz plus. To je greška, to je laž, to je slabost.
@Manga Hilux
Pesimista misli da je hrabar jer „priznaje bol“, a zapravo je kukavica koji nije sposoban da vidi širu sliku. On ne gleda celinu, nego bira mrak i proglašava ga za univerzalnu istinu. To nije hrabrost, to je bekstvo – bekstvo od svetlosti, od radosti, od smisla.
Pesimizam je greh protiv života. Ako ti je dat dah, ako ti je dat dar postojanja, a ti na to pljuneš govoreći „sve je patnja, sve je truljenje“ – ti vređaš i život i onoga ko ti ga je dao. To je kao da primiš poklon, pa ga odmah razbiješ o pod i kažeš „ionako ništa ne vredi“. To je najveća nezahvalnost i najveća uvreda samom postojanju.
Pesimizam uništava čoveka iznutra. Čini ga otrovnim ne samo sebi, nego i svima oko sebe. Pesimista širi tamu, ubija volju za životom, guši optimizam drugih, i to radi pod maskom „istine“. To nije istina, to je zaraza. I kao svaka zaraza, pesimizam se širi – kroz reči, misli, stavove.
Ali istina je jedna: pesimizam je slabost, optimizam je snaga.
Jer optimista vidi i bol i radost, ali bira da se kreće napred. Pesimista vidi isto, ali bira da ostane u blatu. Ko je tu slab, a ko jak?
Život nije minus kojem se ponekad doda plus, kako oni tvrde. Život je plus kojem se ponekad doda minus. Smeh i suze traju isto, bol i radost isto – sve su to prolazne epizode. Ono što ostaje je mir, spokoj i bivanje. To je konstanta, to je temelj. A pesimizam taj temelj pokušava da sruši lažnim rečima.
Pesimizam je izopačenost. To je kao da kažeš: „Zato što noć postoji, dan ne vredi.“ Kao da kažeš: „Zato što tuga dolazi, radost je iluzija.“ Kao da kažeš: „Zato što kraj postoji, početak je promašaj.“ To je bolest uma koji ne ume da shvati da jedno bez drugog ne postoji i da smisao nastaje upravo iz promena.
Najveći paradoks pesimiste je što on sam sebi kopa jamu: kaže da je sve patnja, ali ipak jede, spava, diše, živi – dok mu usta sipaju otrov. Ako je uveren da je sve bezvredno, zašto se ne preda odmah? Zašto i dalje guta hleb, zašto i dalje traži smisao u pisanju tih reči? Zato što i u njemu tinja ono što ne može ubiti – nagon života, iskra optimizma, volja za postojanjem.
Pesimizam je zato i licemerje. Jer ko ga najglasnije širi, taj ga sam ne živi do kraja. Da ga živi, nestao bi odmah. Ali ne – on živi, jede, voli, piše, diše, pa se opet vraća da pljuje po životu. To je bolest i to je greh.
Prava snaga je optimizam. Ne slepa radost, ne lažni osmeh, nego razumevanje da je život dar i da kraj tog dara daje smisao početku. Da tuga ima smisla jer daje oblik radosti. Da tama ima smisla jer daje vrednost svetlosti. Da minus postoji da bi plus bio plus.
Zato – pesimizam nije „istina“.
Pesimizam je izopačena laž, bolest duha i greh protiv života. A svako ko ga širi, širi bolest i gura sebe i druge u prazninu.
I zapamti:
Optimista pada i ustaje.
Pesimista padne i kaže „ovo je kraj“.
Ko je jači? Ko je mudriji?
Život je uvek plus uz minus. A pesimista hoće da ubedi ljude da je minus uz plus. To je greška, to je laž, to je slabost.
@Manga Hilux
