Nemam mnogo životnog iskustva ali sada sam u onim godinama kada stvarnost sagledavam na ozbiljniji način, primećujem greške ljudi oko sebe, upoznajem i suočavam se sa stvarnošću, pokušavam da naučim lekcije koje će mi služiti u budućim danima.
Život je kao reka prepuna opasnosti i virova. Iskusni plivači preplivaće je. Svi koračamo stazama puta koji je vrlo često zamoran. Da li smo mi uticali na našu svakodnevnicu? Dani nas dovode pred iskušenja i prepreke. Neki će ostati tamo gde su pali a niko im neće pružiti ruku koja, bi možda pomogla da krenu dalje. Gde su nestali oni koji pomognu drugima u nevolji? Šta li se dogodilo? Čovek je pohlepan i teži ka višem i ne razmišlja o onome što može da izgubi. Suludo i naivno korača tražeći sreću ne primećujući sreću oko njega koje ima. Zaslepnjen je težnjom ka savršenstvu, veliki ljudi sposobni su da naprave velika dela, a gomile malih ljudi je uništavaju. Gde li je granica ljudske nezajažljivosti? Postoji li uopšte? Čovek današnjice kao da ne ume da se raduje malim stvarima. Sreća može postojati i bez bajkovitog materijalnog bogatsva. Bojim se da više ne umemo da uživamo sa malo društvenih veza, ne znamo da budemo srećni sa polovinom imanja. Nestao je optimizam i vera u ljude. Materijalna dobra zamenimo duhovnim i njihovim trajnim vrednostima. Čovek je utonuo u samoljublje. Zamenio ga častoljubljem. Moderni svet i način života kao da je obezvredio ono što treba da ima lep i pravi život. Nadam se da postoji način da čovek ponovo veruje čoveku i da se možemo oslnit jedni na druge. U ovakvom svetu ne umemo da se radujemo tuđim uspehom, sa ljuborom posmatramo napredak drugih, hranimo se tuđim nevoljama. A ne shvatamo da je sreća potpuna tek kada je podelimo sa drugima. Tako je uvećavamo. Ne verujemo više u trud i rad, mislimo da se do uspeha stiže brzo, lako jer takvih primera ima u našem okruženju. Izgubili smo veru u red i pravila života bez kojih tonemo sve dublje. Moderni stil života kao da ostavlja veliku prazninu pred nama. Prave vrednosti treba ponovo da imaju zasluženo mesto. Tako će svetlost oterati mrak iz naših života, a čaša će ponovo biti polupuna, a ne poluprazna.
Ohrabren sam verom u bolje dane, razumom koji može spasiti društvo. Poverenje, iskrenost, ljubav, skromnost je blago sa kojim se već odmah može živeti. Ostavimo se pesimizma i loše dane iza sebe treba ostaviti.
Život je kao reka prepuna opasnosti i virova. Iskusni plivači preplivaće je. Svi koračamo stazama puta koji je vrlo često zamoran. Da li smo mi uticali na našu svakodnevnicu? Dani nas dovode pred iskušenja i prepreke. Neki će ostati tamo gde su pali a niko im neće pružiti ruku koja, bi možda pomogla da krenu dalje. Gde su nestali oni koji pomognu drugima u nevolji? Šta li se dogodilo? Čovek je pohlepan i teži ka višem i ne razmišlja o onome što može da izgubi. Suludo i naivno korača tražeći sreću ne primećujući sreću oko njega koje ima. Zaslepnjen je težnjom ka savršenstvu, veliki ljudi sposobni su da naprave velika dela, a gomile malih ljudi je uništavaju. Gde li je granica ljudske nezajažljivosti? Postoji li uopšte? Čovek današnjice kao da ne ume da se raduje malim stvarima. Sreća može postojati i bez bajkovitog materijalnog bogatsva. Bojim se da više ne umemo da uživamo sa malo društvenih veza, ne znamo da budemo srećni sa polovinom imanja. Nestao je optimizam i vera u ljude. Materijalna dobra zamenimo duhovnim i njihovim trajnim vrednostima. Čovek je utonuo u samoljublje. Zamenio ga častoljubljem. Moderni svet i način života kao da je obezvredio ono što treba da ima lep i pravi život. Nadam se da postoji način da čovek ponovo veruje čoveku i da se možemo oslnit jedni na druge. U ovakvom svetu ne umemo da se radujemo tuđim uspehom, sa ljuborom posmatramo napredak drugih, hranimo se tuđim nevoljama. A ne shvatamo da je sreća potpuna tek kada je podelimo sa drugima. Tako je uvećavamo. Ne verujemo više u trud i rad, mislimo da se do uspeha stiže brzo, lako jer takvih primera ima u našem okruženju. Izgubili smo veru u red i pravila života bez kojih tonemo sve dublje. Moderni stil života kao da ostavlja veliku prazninu pred nama. Prave vrednosti treba ponovo da imaju zasluženo mesto. Tako će svetlost oterati mrak iz naših života, a čaša će ponovo biti polupuna, a ne poluprazna.
Ohrabren sam verom u bolje dane, razumom koji može spasiti društvo. Poverenje, iskrenost, ljubav, skromnost je blago sa kojim se već odmah može živeti. Ostavimo se pesimizma i loše dane iza sebe treba ostaviti.
