Више не бројим.
Само по која успомена као облутак севне
и потоне на дно језера моје душе,
замрешкавши њену површину лагано,
као струна лире кад затрепери звуком.
Више не чекам.
Пустила сма да модро лишће
одсликава своје гране као ехо,
одзвањајући смене доба далеко,
у неком другом времену.
Више не сањам.
Само пуштам иње да стакли призоре
који се смењују у еонима неким другим људима,
у далеким галаксијама,
ледећи моје сузе које су престале да теку,
бескрајно безначајне и ничије
по пепелу мога срца.
Само по која успомена као облутак севне
и потоне на дно језера моје душе,
замрешкавши њену површину лагано,
као струна лире кад затрепери звуком.
Више не чекам.
Пустила сма да модро лишће
одсликава своје гране као ехо,
одзвањајући смене доба далеко,
у неком другом времену.
Више не сањам.
Само пуштам иње да стакли призоре
који се смењују у еонима неким другим људима,
у далеким галаксијама,
ледећи моје сузе које су престале да теку,
бескрајно безначајне и ничије
по пепелу мога срца.
