Ne znam... Volim decu, ali ne podnosim razmažene, raspekmežene, nevaspitane... Ako je dete takvo ni roditelje ne mogu da poštujem. Zaista mislim da to ide iz kuće i na osnovu ponašanja ukućana kada su opušteni, u 4 zida. Ko je kulturan, takav je i tada a ne samo pred publikom.
Između mog sina i mene je razlika jedva 17 god., pa možda i zbog toga imamo dugačiji odnos nego njegovi drugari sa svojim roditeljima. Osnovno "pravilo" je obostrano poštovanje jer sam ga oduvek tretirala kao malog čoveka koji ima svoj stav. Smatram da se tako stiču odgovornost i samopuzdanje. Ali se isto tako oduvek znalo da je ne-ne i da to nije zbog mog hira, treniranja strogoće ili jer me nešto mrzi. Smatram da roditelj mora biti dosledan, nekada pustiti dete da se čeliči i u nekim situacijama zaista važi ona "bolje da dete plače sada nego ja posle".
Nismo imali sreću da od početka živimo normalno pa iako sam se trudila da sačuvam njegov spokoj on je osećao da nešto ne štima i često on meni bio podrška. Zato često kažem da ispada da mi brinemo o deci a nekada zapravo ona čuvaju nas. Tako da smo usmereni jedno na drugo, onako obostrano zaštitnički, do ganuća a opet shvatam da raste, da mu treba prostora i trudim se da ne budem mama smarač
nego mama koja pušta jer ljubav je slpboda
