- Poruka
- 639
Kađenica, srpsko gubilište i svetilište
Reporter Pressmagazina posetio je pećinu Kađenica, veliku, ali zaboravljenu i zapuštenu svetinju Ovčarsko-kablarske klisure, u kojoj su tokom Hadži Prodanove bune Turci svirepo masakrirali na desetine srpskih žena i dece
Devojka je sedela ispred ulaza u pećinu, vezla i osluškivala. Već je treći dan kako je narod uzmakao pred Turcima i sabio se u ovu vlažnu špilju nadomak Zapadne Morave. Nikada do sada nekrst nije zalazio duboko u šumu, ali đavo će ga znati. Posle propasti bune, ostrvio se i podivljao kao nikad. Znala je da idu po selima, da pale i robe. Ako ih ovde pronađu, znala je, niko neće biti pošteđen.
Već je noć počela da se spušta, kada se iz utrobe zemlje začuo jecaj deteta. Čula je majku kako ga smiruje i žamor ljudi. Njih pedeset zbijenih u tesnoj podzemnoj odaji, do srži zastrašeni i živi u jami pokopani. Ako se oluja ne smiri, ako se potraga uskoro ne obustavi, neće moći dugo ovde da izdrže.
Taman kada je to pomislila, pažnju su joj privukli čudni zvuci iz šume. Učinilo joj se da nekoga ima, da se neko kreće, ali sem žubora vode ništa nije mogla da čuje. Trajalo je to minut ili dva, kada je čula i lomljavu suvih grančica. Mogla je to da bude i neka zver, ali je slutila nešto gore i zlokobnije. Znala je da zveri prete, ali one najgore, od ljudskog lika sazdane. I tako je, nažalost, i bilo. Za tili čas ispred pećine se sjatila gomila ljudi. Čula je halabuku, arlaukanje i smeh, stigla je jedino da se povuče sa ulaza. Počinjala je duga, jeziva noć, noć u kojoj će se mišja rupa pretvoriti u zajedničku grobnicu.
Od ovog neobičnog događaja, jednog od najpotresnijih u srpskoj istoriji, prošla su bezmalo dva veka. Dogodio se krajem oktobra 1814. godine, godinu dana nakon slamanja Prvog srpskog ustanka. Glavešine i vojvode su prebegle u Srem, a preostali narod suočio se sa jednim od najvećih pogroma u svojoj povesnici. Razularene turske bande harale su selima i gradovima, a u opštem bezakonju niko nije bio pošteđen. Zavladale su glad, bolesti, panika i neizvesnost.
Utočište Svetogoraca
Zbog mnoštva manastira smeštenih sa obe strane Zapadne Morave, klisuru koja deli Kablar i Ovčar mnogi nazivaju i srpskom Svetom gorom. Manje je, međutim, poznato da su njeni prvi stanovnici i neimari zaista bili Svetogorci. Kada je u jednom istorijskom trenutku, pod najezdom Turaka, i sam Atos bio ugrožen, mnogi su se ovamo preselili.
Bespuće i mnogobrojni useci, špilje i pećine, bili su prirodna zaštita monasima i narodu u teškim vremenima. Nepristupačna mesta pretvarali su u isposnice, da bi kasnije, u nekim mirnijim vremenima, u pitomini kraj reke gradili veće i trajnije hramove. Nažalost, bilo je i dana kada se od zla ni u mišjoj rupi nije moglo sakriti. Slučaj u pećini Kađenica upravo to potvrđuje.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/.../Kađenica,+srpsko+gubilište+i+svetilište.html
Reporter Pressmagazina posetio je pećinu Kađenica, veliku, ali zaboravljenu i zapuštenu svetinju Ovčarsko-kablarske klisure, u kojoj su tokom Hadži Prodanove bune Turci svirepo masakrirali na desetine srpskih žena i dece
Devojka je sedela ispred ulaza u pećinu, vezla i osluškivala. Već je treći dan kako je narod uzmakao pred Turcima i sabio se u ovu vlažnu špilju nadomak Zapadne Morave. Nikada do sada nekrst nije zalazio duboko u šumu, ali đavo će ga znati. Posle propasti bune, ostrvio se i podivljao kao nikad. Znala je da idu po selima, da pale i robe. Ako ih ovde pronađu, znala je, niko neće biti pošteđen.
Već je noć počela da se spušta, kada se iz utrobe zemlje začuo jecaj deteta. Čula je majku kako ga smiruje i žamor ljudi. Njih pedeset zbijenih u tesnoj podzemnoj odaji, do srži zastrašeni i živi u jami pokopani. Ako se oluja ne smiri, ako se potraga uskoro ne obustavi, neće moći dugo ovde da izdrže.
Taman kada je to pomislila, pažnju su joj privukli čudni zvuci iz šume. Učinilo joj se da nekoga ima, da se neko kreće, ali sem žubora vode ništa nije mogla da čuje. Trajalo je to minut ili dva, kada je čula i lomljavu suvih grančica. Mogla je to da bude i neka zver, ali je slutila nešto gore i zlokobnije. Znala je da zveri prete, ali one najgore, od ljudskog lika sazdane. I tako je, nažalost, i bilo. Za tili čas ispred pećine se sjatila gomila ljudi. Čula je halabuku, arlaukanje i smeh, stigla je jedino da se povuče sa ulaza. Počinjala je duga, jeziva noć, noć u kojoj će se mišja rupa pretvoriti u zajedničku grobnicu.
Od ovog neobičnog događaja, jednog od najpotresnijih u srpskoj istoriji, prošla su bezmalo dva veka. Dogodio se krajem oktobra 1814. godine, godinu dana nakon slamanja Prvog srpskog ustanka. Glavešine i vojvode su prebegle u Srem, a preostali narod suočio se sa jednim od najvećih pogroma u svojoj povesnici. Razularene turske bande harale su selima i gradovima, a u opštem bezakonju niko nije bio pošteđen. Zavladale su glad, bolesti, panika i neizvesnost.
Utočište Svetogoraca
Zbog mnoštva manastira smeštenih sa obe strane Zapadne Morave, klisuru koja deli Kablar i Ovčar mnogi nazivaju i srpskom Svetom gorom. Manje je, međutim, poznato da su njeni prvi stanovnici i neimari zaista bili Svetogorci. Kada je u jednom istorijskom trenutku, pod najezdom Turaka, i sam Atos bio ugrožen, mnogi su se ovamo preselili.
Bespuće i mnogobrojni useci, špilje i pećine, bili su prirodna zaštita monasima i narodu u teškim vremenima. Nepristupačna mesta pretvarali su u isposnice, da bi kasnije, u nekim mirnijim vremenima, u pitomini kraj reke gradili veće i trajnije hramove. Nažalost, bilo je i dana kada se od zla ni u mišjoj rupi nije moglo sakriti. Slučaj u pećini Kađenica upravo to potvrđuje.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/.../Kađenica,+srpsko+gubilište+i+svetilište.html
