У својим свакодневнимм нападима на патријахално васпитање, данашњи модеран свет не разуме да је патријархат, осим недостатака, створио и многе величанствене и генијалне ствари.
Витештво, и оно што се зове џентлменство, директан су резултат патријахалног васпитања.
Порив да се заштити слабији, или на пример жена, такође. То је рефмлекс тог васпитања, које дубоко усађено у људе. У осталом, сви су добри, док стварно не загусти.
То сам нарочито приметио , поводом случаја силовања и сексуналог узнемиравања у школи глупме. Псеудо-феминскиње, ( у ствари, пресвучене марксистичке и титоистичке суклате), осуле су паљбу против српског друштва, које су прогласиле за мизогено, и против патријахалног васпитања. Не схватају несрећнице, намерно или из глупости, да су једини прави бранич против таквих неподопштина, управо остатци патријархата. Да то није тако, све би се свело на напријатна судска доказивања, и хладно процењивање, као код било ког кривичног дела. Не би се нико узрујавао, нити иког ван судница било брига. На то би се гледало као кад неко опљачка банку, или кад било ко био ког изудара. Срећом у нашем друштву ипак још увек није баш тако. Још нисмо постали безљуди. Сад, сасвим је друга ствар, што се на таласу остатака патријархалног вапстања, још увек може манипулисати јавним мнењем и што се и то, у ери глобалних медија може искористити за постизање свакаквих циљева и за дресуру јавног мнења. Некад смо ми Срби имали фантастичне феминскиње. Вероватно најбоље на свету. Наше сафражеткиње, које је обожавало наше друштво. Оне су све знале и све разумеле. И биле су српскиње, и мајке и учене жене. На ћалост, оне су нестале. Појео их АФЖ и никад се нису повратиле, као што се српско грађанско друштво никад није повратило. С српскон грађанско друштво је било цвет Европе. На жалост, нема га више одавно. Разорено је стварањем Југославије, а потпуно уништено 1945. да се више никад не поврати. Но, надајмо се, ипак, јер људску природу нико уништио није. Мало сећања и чувара ветре и све би опет могло бити фантастично.
Витештво, и оно што се зове џентлменство, директан су резултат патријахалног васпитања.
Порив да се заштити слабији, или на пример жена, такође. То је рефмлекс тог васпитања, које дубоко усађено у људе. У осталом, сви су добри, док стварно не загусти.
То сам нарочито приметио , поводом случаја силовања и сексуналог узнемиравања у школи глупме. Псеудо-феминскиње, ( у ствари, пресвучене марксистичке и титоистичке суклате), осуле су паљбу против српског друштва, које су прогласиле за мизогено, и против патријахалног васпитања. Не схватају несрећнице, намерно или из глупости, да су једини прави бранич против таквих неподопштина, управо остатци патријархата. Да то није тако, све би се свело на напријатна судска доказивања, и хладно процењивање, као код било ког кривичног дела. Не би се нико узрујавао, нити иког ван судница било брига. На то би се гледало као кад неко опљачка банку, или кад било ко био ког изудара. Срећом у нашем друштву ипак још увек није баш тако. Још нисмо постали безљуди. Сад, сасвим је друга ствар, што се на таласу остатака патријархалног вапстања, још увек може манипулисати јавним мнењем и што се и то, у ери глобалних медија може искористити за постизање свакаквих циљева и за дресуру јавног мнења. Некад смо ми Срби имали фантастичне феминскиње. Вероватно најбоље на свету. Наше сафражеткиње, које је обожавало наше друштво. Оне су све знале и све разумеле. И биле су српскиње, и мајке и учене жене. На ћалост, оне су нестале. Појео их АФЖ и никад се нису повратиле, као што се српско грађанско друштво никад није повратило. С српскон грађанско друштво је било цвет Европе. На жалост, нема га више одавно. Разорено је стварањем Југославије, а потпуно уништено 1945. да се више никад не поврати. Но, надајмо се, ипак, јер људску природу нико уништио није. Мало сећања и чувара ветре и све би опет могло бити фантастично.
