Pas kao član porodice, a onda jednog dana...

[Alisa u zemlji čuda]

Marge, jako mi je žao i tačno znam kako se osećaš.
Ja sam imala samo jednog kucu u životu, živeo je u stanu sa nama 11 godina i bolovao je mesecima, ali smo uspevali mesecima da držimo tu njegovu bolest pod kontrolom.
Takođe je imao neki tumor i kopnio je uz svu negu, vitaminske inekcije..
Zapravo, kao da je čekao da se moj brat vrati iz vojske sa Kosova i kada je on došao, predao se i u roku od 2 dana potpuno onemoćao. Mi smo dočekali da više nije mogao da se podigne jer nismo mogli da presečemo i poslušamo mnogo ranije savet veterinara da ga uspavamo da se ne muči.
Uspavali su ga i sahranili dok sam bila na poslu, nisam mogla da oprostim roditeljima što mi nisu dozvolili da se oprostim od moje najveće ljubavi u dotadašnjem životu. Rekli su mi da su to uradili da bih lakše podnela, ali je meni i dan danas teško jer imam osećaj da sam ga izdala jer nisam bila pored njega u tom trenutku.
Budi srećna što ste se rastali i znaj da je on bio spokojan i srećan jer si bila sa njim.

 

[Metla na vestici]

ja bih uvela ovo i kod ljudi da bude legalno, koliko se ljudi zlopati za sta? a ne mogu sami sebi da skrate muke iz fizickih razloga
zasto ne bi bilo da ko zeli to i dobije? ne vidim cemu silovati nekoga da zivi i trpi muke do zadnjeg udaha....
pa tako i po pitanju zivotinja, mislim da je ok, bolje je uspavati ga nego da se muci, to je strasna bolest i samo bi kopnio i mucio se dug period, treba da trpi bolove i muke, treba ti to da gledas
olaksas mu muke, prvo njemu, pa onda i sebi da ne gledas tu tugu
znam da te muci sve to, i razumem pitanje, ko smo mi da umesto neke zivotinji odlucimo da joj skratimo muke kad ona ne moze sama da se izjasni
ali svakako mislim da je bolje za njega

uf teska tema, i kud ja udjoh bezim

 

[gost 230618]

Moja žena se boji da kaže mojima da je njihov pas za malo ugrizao za vrat našeg sina i to ga je baš napao. Ja sam na njenu molbu obećao da neću reći starome da je ona to primetila, ali ipak sam mu nešto preneo. Pre neki dan je taj džukac prevezan dalje u dvorište, a moji su dobili novo štene.

Da je moj matori kojim slučajem doznao šta se desilo sa njegovim unukom, bukvalno bi obesio psa. Inače, on je sam nekolicini naših pasa presudio kada je video da su smrtno bolesni. Jednog nam je komšija otrovao i pas se jako mučio par dana. Drugi nam je bio jako bolestan i isto ga je ćale ubio. Oba puta je to uradio tako da psi dobiju brzu smrt.

 

[GAGA1510]

Jako mi je žao Marge vašeg ljubimca,a iskreno mi je žao što ste morali sve to gledati,njegovu patnju i bol...............ali opet ste mu pomogli na kakav takav način i olokšali mu muke!
I ja imam zlatnog retrivera i jako sam vezana za njega,ali ne posesivno naravno,i bilo bi mi teško da ga gledam kako se pati i sigurno bih i ja isto odlučila!
Kao dijete sam imala kunića kao ljubimca i bio je kod mene par godina,imao je svoju kućicu u dvorištu,čuvala sam ga od mački.................međutim razbolio se i uginuo je u dvorištu vrišteći kao malo dijete...............ja sam u kući plakala,sve dok nije uginuo..................nisam mu mogla pomoći,ali opet sve je kratko trajalo...ali nikad neću zaboraviti njegove krike..............teško je kad ne možete pomoći bespomoćnoj životinji koja je kod vas provela par godina,a kamoli čitavu deceniju!

 

[Lexa]

Gotovo od samog svog postojanja je sa nama. Blesavi žuti labrador vesele naravi, privržen celoj porodici, pomalo halav i vragolast.
Onda, posle 11 godina shvatiš da nešto nije u redu, sve slabije jede, tužan, suze mu u očima... Kaže veterinar, probaćemo sa jednim inekcijama, pa sa drugim, pa sa tabletama, i konačno izjavi da je u pitanju tumor debelog creva. Sledi njegov predlog da se "uspava"...kakva čedna reč za ubistvo...ili možda i nije, možda je tako bolje ?
Samo, kaže, nema inekciju za eutanaziju, imaće je tek za par dana, jer je bio vikend. I tako, čekamo da sutra dođe i "uspava" ga. Zamolila sam da mu pre te inekcije da anesteziju koja će ga stvarno uspavati da bi bila sigurna da ga neće boleti. I ova tri dana stalno razmišljam o tome šta je u redu a šta nije. Ko smo mi da odlučujemo kada će naš ljubimac umreti, a opet, ko smo mi da odlučujemo da on pati.
I tako...sutra...a danas nemam hrabrosti da ga pogledam u oči dok dolazim do njega da ga nahranim a on onako slab i mršav maše repom od radosti što sam došla do njega...

Mog je psa davno udario automobil (i naravno nije ni stao), oduzeo mu zadnje noge. 6 dana je dolazio "veterinar" ubeđujući nas da samo treba da mu podižemo zadnji deo i da će prohodati, ali pas je bio sve tužniji i tužniji i na kraju nije mogao da me gleda u oči. Kako dođem da ga pomazim on mi okrene leđa, onako na dve noge. Šestog dana se ispostavi da ga je pojela gangrena (pas se doslovno ucrvljao), iako je gospodin stručnjak bio pozivan konstantno, na kraju smo ga zvali moleći ga da ga uspava jer je bilo više nego očigledno da je pas i sam to želeo, ovaj je izjavio nešto poput "ja to ne radim"

Ostalo je jedino da mu se prospe metak u glavu.

 

[Петар]

Nisam baš neki koji se lako rastuži,ali sad se ubih od plakanje,suza suszu stiže.

- - - - - - - - - -

Žao mi je Mardž!

 

[Tsuymish]

Da, ali, zašto vlasnik treba, mora...da odluči kada će i kako pas umreti ?

zato sto nazalost pas u potpunosti zavisi od ljudi....
vidim da je juce uspavan,po datumu....kaanim sa odg. ali budi uverena da za njega jeste bolje,da tiho i mirno utone u san i da vise ne zna nista....otisao je dok jos nije poatalo nepodnosljivo i bili ste pored njega
moja prva kuca je uspavana pre devet godina,imala je 13,5 godina....
sacekali su da preatane da jede i kada je prestala i nije vise mogla na noge,uspavana je.....bolje za nju.....da nije,danima bi se mucila i umirala sporo.....
niko ne zeli tako da ode....

 

[Ona Marge]

Hvala vam svima na recima podrške. Iskreno, očekivala sam i poneku osudu, možda zato sto sama sebe osudjujem zbog odluke, mada znam da je ispravno.

 

[neizreciva]

kad sam bila curica imali smo zenku pinchera koja je bila slobodna i lutala je po komsiluku, svi su je voleli....bila je vec u godinama i trudna....zagubila se jedan dan, svuda smo je trazili....nasli smo je posle par dana, zavucenu u komsiluku u jednom cosku u travi, pokusala je da se porodi ali nije mogla...

 

[gost 274412]

Gotovo od samog svog postojanja je sa nama. Blesavi žuti labrador vesele naravi, privržen celoj porodici, pomalo halav i vragolast.
Onda, posle 11 godina shvatiš da nešto nije u redu, sve slabije jede, tužan, suze mu u očima... Kaže veterinar, probaćemo sa jednim inekcijama, pa sa drugim, pa sa tabletama, i konačno izjavi da je u pitanju tumor debelog creva. Sledi njegov predlog da se "uspava"...kakva čedna reč za ubistvo...ili možda i nije, možda je tako bolje ?
Samo, kaže, nema inekciju za eutanaziju, imaće je tek za par dana, jer je bio vikend. I tako, čekamo da sutra dođe i "uspava" ga. Zamolila sam da mu pre te inekcije da anesteziju koja će ga stvarno uspavati da bi bila sigurna da ga neće boleti. I ova tri dana stalno razmišljam o tome šta je u redu a šta nije. Ko smo mi da odlučujemo kada će naš ljubimac umreti, a opet, ko smo mi da odlučujemo da on pati.
I tako...sutra...a danas nemam hrabrosti da ga pogledam u oči dok dolazim do njega da ga nahranim a on onako slab i mršav maše repom od radosti što sam došla do njega...