Otac me odgajao matrijarhalno, a majka patrijarhalno. Njih dvoje celi su se život natjecali u obavljanju kućnih poslova i prepuštanju važnih odluka bračnom partneru. Nikako nisu željeli povrediti prava one druge osobe u braku, iskorištavati nečiji rad i dobru volju i tako dalje... Svaki bi se dan, tako, praktički pokefali oko pranja suđa. Otac hoće, majka ne da. Majka kaže da je otac danas već puno radio, otac pak, pokretom kažiprsta, dokazuje kako je prašina danas brisana, a da je on sam nije brisao.
Na kraju bih ja, onako malen, oprao to ‘ebeno suđe, da bi bio mir u kući...
Svake jeseni otac i majka su, potajice jedno od drugoga, pravili opsežne planove za zimnicu. Otac je vrebao dan kada bi majka morala ostati duže na poslu, ne bi li u tom jednom jedinom danu ukiselio celokupne krastavce, mrkvu, zelje, sok od paradajza i što sve ne. Rezultati su, naravno, bili nejestivi. Majčina zimnica bila je tek nešto bolja. Uglavnom je, kako sam načuo usmenom predajom – jer bio sam premali – uspevala preteći oca u pripremanju zimnice u razdoblju od 1976. do 1980. godine, ali tokom 80-ih otac je bio lukaviji i brži, tako da je majka u jesen 1985., na dan otmice broda Achille Lauro, doživela blagi živčani slom otkrivši nakon povratka s posla uredno naslagane staklene tegle ukiseljenog povrća na balkonskoj željeznoj polici – od dvadeset tegli, čak smo 18 njih do proleća morali baciti jer su se ufonjale, zamutile ili je povrće u njima bilo tako bezukusno da...
Bilo kako bilo, otac nije odustajao, i sledeće je godine bio još odlučniji u nameri da pripremi zimnicu pre nego što mama uspe, pre nego što joj uopšte padne na pamet da otpočne s planiranjem.
Čak se i zaposlio (tri dana u sedmici), specijalno, tog leta – moj otac – jer nije želeo da mu majka kao svake godine ospori pobedu vajkajući se svojim poslom s punim radnim vremenom, dok moj otac ima cele dane da kupuje povrće, računa promere sirćeta i dubine tegle.
Tog avgustovskog dana otac mi je zabranio da idem na ribnjak na kupanje. Izašao je rano i vratio se već u 8 sati tegleći vreću punu krastavaca.
„Sine“, rekao je, „Danas je veliki dan. Znaš što ćemo napraviti? Letnje kiseljenje krastavaca! Tvoja će mati ostati u čudu. Ajde molim te u podrum po tegle, ali dobro ih isperi.“
Da su tegle bile sve, bilo bi super. Ali još sam morao ribati te proklete krastavce četkom, i još mi je svaki drugi komad otac vraćao na dopranje.
Za to vreme on je mešao sirće, so i vodu i psovao jer je zaboravio kupiti kopar: zato je u svaku staklenku ubacio duplo više zrna bibera nego što je bilo po receptu.
„He-he“, rekao je, „Ovo ćemo na suncu ostaviti i za dva dana može se jesti, možda majka do tada i ne primeti, ostat će paf, znam da hoće, ali neće moći odoljeti da ne proba!“
Klimao sam glavom prilično izgnavljen, znajući dobro da te posrane krastavce neće jesti niko, pa ni moj otac sam, jer uvek nešto pogreši – ili u recepturi ili u spravljanju ili je, sve to već ispogrešeno davnih, davnih godina pa sad...
Do 3 poslepodne, tegle su bile pune, na svojim mestima. Tog dana majka je kasnije došla s posla, bila je jako umorna, žalila se da ne može dobiti ni dana godišnjeg... uglavnom legla je spavati a da na balkonu nije ni bila.
Sutradan, otišla je na posao pre nego što sam se probudio iz svojih mutnih snova. I otac je negde nestao – ah, da, pomislio sam, četvrtak je, znači da danas radi... Bio sam sam u kući.
Prokleti geni... automatski sam otišao na balkon proveriti zimnicu, letnicu, te glupe krastavce, je li. Odmah me privukla neobična aktivnost u tim lepo poslaganim, ali izvesno bezvrednim staklenim teglama.
Gonjena nekim hemijskim procesom, zrna bibera u teglama polagano su se uspinjala na površinu, a potom zaranjala natrag, gotovo do dna. Bilo ih je prekrasno gledati, kao nekakav rajski ples malih tamnih bezgrešnih bića koja žive samo za tu jednu jedinu, ali savršeno eklatantnu aktivnost. Naravno, tako to tumačim danas, kad sam odrastao i situiran građanin intelektualnih stremljenja... a tada sam mislio bogtepitaj šta. Verovatno nisam mislio ništa. Stajao sam kao hipnotisan pred redom tegli i pratio magično kretanje zrna.
Majka me pronašla takvog. Slučajno je taj dan ranije došla s posla. Stajao sam pred teglama već osam sati. Nisam se bio u stanju pomaknuti. Mati me dozivala, vukla za ruku, ali nije vredelo. Bio sam začaran tim paprenim plesom, oblamilnim kretanjem tih malih mrklih sfera...
Plakala je i paničarila moja mati, vikala mi na uvo, ali, kako rekoh, nisam se mogao ni pomaknuti. Na posletku stigao je otac i uz pomoć komšije odneo me do auta.
Nakon tri dana u bolnici vratili su me kući. Od krastavaca ni traga. Sve tegle izbačene, svi ti silni krastavci, čak i pre nego što je utvrđeno kako nisu za jelo… he-he, baš mi je bilo drago.
Već sledeće nedelje krenuo sam u školu.
Lečnici se nisu složili oko mog neobičnog simptoma. Jedan je tvrdio kako sam preživio katatonični grč, drugi da je reč o akutnom autizmu, dok je treći, naš porodični lekar, dobri doktor Kereš, rekao:
„Sve će biti u redu kad počne drkati!“
