Папирни споменик

Неке улице фин назив имаду
Ова моја не оставља наду.
Црна је калдрма, неје света
За покојника лака је мета.

Гробљанска; грдног ли назива,
На њен позив се поп одазива.
Џип свој меће испред капеле,
Па тера покојника за паре дебеле.

Гротескна и оспкурна то је слика,
Народ се крсти, а иза циганска вика.
Поп млати кандило и неразумљиво пева
Док се самртник сели, народ нехајно зева.

Е тако, поворка се с покојником поздравља,
Народ за покој душе наздравља,
А поп мантију скида, кез меће и парице броји.
Покојника нико се не сећа, земља ће да га успокоји.