Ja sam išla na telesnu psihoterapiju. Jako brzo, posle samo par meseci, naučila
sam da prepoznam šta mi napadi panike govore i čemu mi služe. Oni nisu
nestali, naravno. Kada zabrazdim u pravcu koji je za mene pogrešan, tu su da
me upozore. I veoma su blagi, ako na vreme razmislim šta se dešava. A opet,
kada živim u skladu sa sobom, napada uopšte nema.
Do tada sam ih videla kao bolest i kao nešto što treba ukloniti. Potpuno pogrešno.
Šta ti smatraš uspehom u radu sa ljudima koji imaju napade panike?