- Poruka
- 183
U odgovor na „spisak Magnitskog“, delegati državne Dume su izglasali zakon kojim se građanima SAD zabranjuje da usvajaju rusku decu. A to je greška koja se čak i sa zločinom da uporediti. To je greška koja je prosto pocepala rusku elitu. Ne društvo, već baš elitu, i to mnogo oštrije i teže nego što je to bio slučaj s pank molitvom grupe Pussy Riot. Ovu je grešku napravio lično Putin, i ovoga puta on nema patrijarha da se sakrije iza njegovih leđa, piše ruska novinarka Julija Latinjina u tekstu "Greška ljudoždera" objavljenom u "Ežednjevnom žurnalu"
Procene sačinjene na osnovu pojedinih zvanično dostupnih podataka nam govore da oko 10 odsto dece iz naših sirotišta završavaju život samoubistvom, da najmanje njih 40 odsto postaju narkomani i alkoholičari, a da je ne manje od 60 procenata ove dece izloženo permanentnom seksualnom nasilju. U suštini, sva deca koju je nesrećna sudbina osudila na život u sirotištima Rusije, pate od „sindroma Mogli“. To su deca koja teško mogu da prežive uslove života koji vladaju u takozvanoj ljudskoj zajednici, zajednici koju mi lakše prepoznajemo pod imenom društvo.
A za onu decu kojoj se posrećilo da budu usvojena, takođe se ne može reći da je sve u redu. Daleko od toga. Zvanični statistički podaci za period od 1991. do 2006. nam kazuju da je u ruskim porodicama, od ukupno 92 hiljade usvojene dece poginulo 1.220, dok je u inostranstvu, od ukupno 158 hiljada usvojenika iz ruskih sirotišta, život izgubilo njih svega 18. A to zapravo znači da kada rusko dete usvoji neka ruska porodica, verovatnoća da će ono preživeti je 39 puta manja od one koju ima dete čiji su novi roditelji nastanjeni u nekoj od zapadnih zemalja. Naravno, u broj nesrećno poginulih nisu uključena isključivo ubistva.
U ovaj broj su uključeni i razni nesrećni slučajevi, saobraćajne nesreće, razne bolesti i tome slično. Ovo je samo zvanična statistika, i ona nažalost ne odražava u potpunosti svu tragičnost realne situacije. Jer u SAD nestanak bilo kog deteta izaziva vanredno stanje, a u Rusiji je čest slučaj da se za nestalo dete uopšte i ne otvara predmet po kome će se potom voditi istraga o krivičnom delu. Kraće rečeno, ovakve slučajeve policija nerado registruje.
Na primer, kada su 2008. u Nižnjem Tagilu sasvim slučajno pronađena tela 15 (ili više, čak se ni to ne zna sigurno) devojčica sistematski ubijanih od strane bande svodnika, jer su ova prethodno ukradena deca odbijala da se bave prostitucijom, pokazalo se da povodom nestanka ovih devojčica nije otvoren nijedan predmet.
Kada su u blizini Kurska 2001. nestale četiri devojčice, takođe nije otvoren nijedan predmet. Tek nakon devet godina, pas nekog slučajnog prolaznika je pronašao njihova tela i ubrzo nakon toga je u istražnom postupku dokazano da su te nesrećne devojčice prvo silovane, a potom ubijene. Za ovaj gnusni zločin okrivljena su četiri sad već odrasla, a tada još sasvim mlada momka s kojima su devojčice tog kobnog dana 2001. godine poslednji put bile viđene. Mi ne znamo šta je tome razlog, no za ova ubistva niko nije osuđen. U međuvremenu je jedan od ovih momaka postao zet važnog lokalnog službenika FSB i to je jedino što pouzdano znamo. Sve ostalo možemo samo da nagađamo.
Ovu tužnu činjenicu o odnosu vlasti prema nestaloj deci, svojom izjavom iz 2009. potvrdio je i sam zamenik glavnog tužioca Viktor Grin: „U Orenburškoj oblasti je za 26 slučajeva nestale dece podignuta samo jedna krivična prijava, a u Permskoj oblasti za 27 istih slučajeva – nijedna“. To jest, onih na početku ovog teksta statistički izračunatih i navedenih „39 puta“ odnosi se samo na zvanično potvrđene i kroz pravosudni sistem registrovane slučajeve. Koliko je dece stvarno nestalo mi to ne znamo i kako danas stoje stvari, nikada nećemo ni saznati.
I to je ta osnovna razlika koju želim da istaknem. Događa se da usvojenu decu – a nekad i svoju – ljudi ponekad ubijaju. Nekada namerno, nekada slučajno. Ljudska priroda je nažalost takva, pa se zato u svim vremenima i svim kulturama mogu sresti izrodi i gnusni umobolnici sposobni na zločine ovakve vrste. Ali u SAD se za svako takvo ubistvo oglašava vanredno stanje. Ono se obavezno objavljuje na prvim stranicama svih izdanja, o njemu se snimaju filmovi, pišu knjige i krivce obavezno sude i kažnjavaju. A u Rusiji, ubistva dece nisu čak ni vest. I to ne zato što smo mi tako bezdušni i okrutni, već zato što je ovakvih ubistava u Rusiji isuviše mnogo.
http://www.e-novine.com/svet/svet-tema/76744-Pakao-ruskih-sirotita.html
Ispade da mrski, vatikanski, neprijateljski zapad puno vise vodi racuna o ruskoj djeci od sami Rusa.
Jezivo, mogu zamisliti buducnost Srbije pod patronatom majcice Rusije, brrr...uh sav se jezim i na samu pomisao.
Brutalne siledjije.
Procene sačinjene na osnovu pojedinih zvanično dostupnih podataka nam govore da oko 10 odsto dece iz naših sirotišta završavaju život samoubistvom, da najmanje njih 40 odsto postaju narkomani i alkoholičari, a da je ne manje od 60 procenata ove dece izloženo permanentnom seksualnom nasilju. U suštini, sva deca koju je nesrećna sudbina osudila na život u sirotištima Rusije, pate od „sindroma Mogli“. To su deca koja teško mogu da prežive uslove života koji vladaju u takozvanoj ljudskoj zajednici, zajednici koju mi lakše prepoznajemo pod imenom društvo.
A za onu decu kojoj se posrećilo da budu usvojena, takođe se ne može reći da je sve u redu. Daleko od toga. Zvanični statistički podaci za period od 1991. do 2006. nam kazuju da je u ruskim porodicama, od ukupno 92 hiljade usvojene dece poginulo 1.220, dok je u inostranstvu, od ukupno 158 hiljada usvojenika iz ruskih sirotišta, život izgubilo njih svega 18. A to zapravo znači da kada rusko dete usvoji neka ruska porodica, verovatnoća da će ono preživeti je 39 puta manja od one koju ima dete čiji su novi roditelji nastanjeni u nekoj od zapadnih zemalja. Naravno, u broj nesrećno poginulih nisu uključena isključivo ubistva.
U ovaj broj su uključeni i razni nesrećni slučajevi, saobraćajne nesreće, razne bolesti i tome slično. Ovo je samo zvanična statistika, i ona nažalost ne odražava u potpunosti svu tragičnost realne situacije. Jer u SAD nestanak bilo kog deteta izaziva vanredno stanje, a u Rusiji je čest slučaj da se za nestalo dete uopšte i ne otvara predmet po kome će se potom voditi istraga o krivičnom delu. Kraće rečeno, ovakve slučajeve policija nerado registruje.
Na primer, kada su 2008. u Nižnjem Tagilu sasvim slučajno pronađena tela 15 (ili više, čak se ni to ne zna sigurno) devojčica sistematski ubijanih od strane bande svodnika, jer su ova prethodno ukradena deca odbijala da se bave prostitucijom, pokazalo se da povodom nestanka ovih devojčica nije otvoren nijedan predmet.
Kada su u blizini Kurska 2001. nestale četiri devojčice, takođe nije otvoren nijedan predmet. Tek nakon devet godina, pas nekog slučajnog prolaznika je pronašao njihova tela i ubrzo nakon toga je u istražnom postupku dokazano da su te nesrećne devojčice prvo silovane, a potom ubijene. Za ovaj gnusni zločin okrivljena su četiri sad već odrasla, a tada još sasvim mlada momka s kojima su devojčice tog kobnog dana 2001. godine poslednji put bile viđene. Mi ne znamo šta je tome razlog, no za ova ubistva niko nije osuđen. U međuvremenu je jedan od ovih momaka postao zet važnog lokalnog službenika FSB i to je jedino što pouzdano znamo. Sve ostalo možemo samo da nagađamo.
Ovu tužnu činjenicu o odnosu vlasti prema nestaloj deci, svojom izjavom iz 2009. potvrdio je i sam zamenik glavnog tužioca Viktor Grin: „U Orenburškoj oblasti je za 26 slučajeva nestale dece podignuta samo jedna krivična prijava, a u Permskoj oblasti za 27 istih slučajeva – nijedna“. To jest, onih na početku ovog teksta statistički izračunatih i navedenih „39 puta“ odnosi se samo na zvanično potvrđene i kroz pravosudni sistem registrovane slučajeve. Koliko je dece stvarno nestalo mi to ne znamo i kako danas stoje stvari, nikada nećemo ni saznati.
I to je ta osnovna razlika koju želim da istaknem. Događa se da usvojenu decu – a nekad i svoju – ljudi ponekad ubijaju. Nekada namerno, nekada slučajno. Ljudska priroda je nažalost takva, pa se zato u svim vremenima i svim kulturama mogu sresti izrodi i gnusni umobolnici sposobni na zločine ovakve vrste. Ali u SAD se za svako takvo ubistvo oglašava vanredno stanje. Ono se obavezno objavljuje na prvim stranicama svih izdanja, o njemu se snimaju filmovi, pišu knjige i krivce obavezno sude i kažnjavaju. A u Rusiji, ubistva dece nisu čak ni vest. I to ne zato što smo mi tako bezdušni i okrutni, već zato što je ovakvih ubistava u Rusiji isuviše mnogo.
http://www.e-novine.com/svet/svet-tema/76744-Pakao-ruskih-sirotita.html
Ispade da mrski, vatikanski, neprijateljski zapad puno vise vodi racuna o ruskoj djeci od sami Rusa.
Jezivo, mogu zamisliti buducnost Srbije pod patronatom majcice Rusije, brrr...uh sav se jezim i na samu pomisao.
Brutalne siledjije.
