PA...TO JE TO...KRAJ KNJIGICE
Pisanje..veština koju sam nekad znala, onako mladalački, lepršavo ali i sa mnogo kratkotrajne tuge tako lepo pristale uz mladost..neke i ne pristaju baš, ali, me niko nije pitao.Stavljanje misli na papir mi je pomoglo da preživim dok mi usud ne pošalje drugi način izbavljenja.I stigao je Maca.Onda sam prestala da pišem.Živela sam pišući prelepu knjigu i još uvek je živim i pišem.Skoro 30 godina nisam napisala ni slovce. Crnački rad, stvaranje, planovi, poneka moja suza i njegov zagrljaj koji mi daje snagu, ruke koje su uvek tu da me zagrle i na koje se mogu osloniti. Mnogo strasti i ljubavi, poštovanja koji i dan danas žive svoj život obučeni u raskošne poluvekovne haljine.Moj život, naš život i moj Čovek...opet bih ponovila sve.
Jednog davnog dana, 2009.g. kada je miholjsko popodne budilo život, samo osetih strahovitu želju da pišem o svemu proživljenom. I počeh tu knjigicu za našu porodicu.
Naredne godine je došao težak period, kada ostah sama u kancelariji, kada momci prvi put za 25 godina idu bez mene na žetvu.Od tada do sada ne znam koja je godina bila teža.Nikada nisam ni kliknula na blog, nije me zanimalo jer su mi bili dovoljni samo moji prijatelji na svetu životinja.Ipak, jednog dana,kada je fizički I mentalni umor na poslu filovan nevidjanjem porodice dotrčao blizu moje granice izdržljivosti, jedna forumašica napisa da na blogu čita nešto..kliknuh i ja
Rane od života, zalečih rečima
Samoću mi ispuniše sopstvena slova
Izli se osećaj k’o nabujala reka
Noseći sa sobom svu tugu
Reči me opet spasiše golgote
Manje strašne izgledaše životne strahote.
Od tada sam ovde. Neke stvari treba da se dese da bi se desile neke druge..uvek je tako bilo i biće u svačijem životu.
Pisala sam i pisala, spaslo me to ludila u ovoj mojoj kancelariji gde je u poslednjih dve-tri godine radni dan 12-16 sati...previše sati..samotnih.Stvarala sam reči, knjigicu, a vi čitaoci ste spasitelji. Lepa prijateljstva mi donese pisanje.Jednom sam prestala da pišem..imam osećaj kao da svima solim pamet...eto, ja sam sretna..zato sam prestala da pišem, odnosno da objavljujem. A nije tako. Samo zato što se moja filozofija malkice razlikuje od tudjih izgleda sve divno. Zato reših da objavim i manje lepe priče i pesme.Pisala sam i pisala kad mi naidje tuga, bol, jad.Pisanje je otvorilo davno zakatančenu Ljilju i mnogo toga izadje. U suštini to je samo ravnoteža sreći. Ljudi gledajući nekog veselog zaboravljaju da se sudba postarala da za tu sreću iskuse jednako teške tuge jer svako ima svoju vagu. I tako sam se pišući menjala i menjala pisanje..i dozvolila prošlosti da opet dodje i uzme svoj danak..i uzela je sa svom snagom i osetljivošću duše koju godine donose, sa mnogo većim užasima nego što je to mladost nošena svojom prosto inercijskom snagom za preživljavanjem doživela.Kidanje krasta sa tih rana i čeprkanje po njima pri stalnom gaženju kočnice (ispisujući prvo sebe pa onda prepravkom ublažavajući reči da bi tekst bio primeren za javno objavljivanje) samo mi pokaza gde je snaga..u naših 30 godina, u porodici. Mnogo toga mi je to pisanje donelo a mnogo toga i odnelo...ravnoteža.
Samo je moja odluka da pišem o sebi i svojoj porodici, i ne znači da je to ispravna odluka, već da je samo moj izbor kao i dati napisano na javno čitanje. Pisati o stvaranju i stvarati je prelepo...i opet bih sve ponovila..da mogu. Oni koji koračaju za nama imaće gde da nadju snagu i po malo pameti kada ih život priklješti uza zid, a i ja...baš kao što je pisalo ispod banera Mozgalice.
A ko je pisac ? Pisac je onaj koji piše pa mu to neko tamo objavi...eeee, tako sam mislila ranije. Sada mislim ovako...pisac je onaj što mu svašta misao probudi pa onda juri da nadje neko papirče da zapiše...onaj što jedva čeka da završi sve obaveze i sedne da piše.Pisac je onaj koji gleda i zapisuje sebe i druge. Pisac je onaj što otkida od sna, krade od porodice, od posla...pisac je jedan običan kradljivac vremena. Lopov belosvetski kome nije dosta što krade od sebe samoga nego i od drugih...ali posle sve to deli, nije da zadrži za sebe. Divno je biti pisac...mislim lopov, bar za one kojima to nije profesija pa pišu sebe radi.
BALON
Vezan vazda u avliji
U dvorištu svome leti
Pogled vamo..pogled namo
Na sve strane razvrće se
Smešan neki mali balon.
Nestašan je ..šerenica
I malena pričalica
Reči niže, misli roji
Ume nekad i da boli
Kad je vetar on tad leti
Pa na svaku ružu sleti
Da l’ je dobro, da je pita
Zagrli je bojom njenom
Da i ružu manje boli
Da uvidi svoje boje boli.
Kol’ko eto kanap daje
Tolko šaren on sad leti
San mu ide samo dotle
Dokle konop dozvoljava
Razum jeste tanka vrpca
Koji mu je sudba dala
Sa osmehom na usnama
I sa srcem ptice male
Dušu dobi šarenica
Smejalica, veselica
S mišlju ludom sad on šara
Svako malo progovara.
Čudan neki balon...eto,
Al’ postoje i ti čudni
Malo čudni, vazda budni
Koreniti balončići
Što im konop koren posta
Za života vala dosta.
A sad..
PITANJCE
Sirotica....il’ kraljica
vazda neka smicalica
nekad gore, nekad dole (čitajte kako hoćete
)
zavisi od život volje.
Ili prosim ili dajem
Vazda nešto po seb’ bajem
Kako dodje tako prodje
Evo tuge…baš, sad dodje
Da je jedna….nego nije
Na gomili jače budu
U majku im njinu ludu.
Aoj Ljiljka luda glavo
Osetljiva ćurko jedna
Ličnost imam eto tak’u
Rodila me majka ‘vaku
Vid’ sad analitike
Nekad jesam k’o carica
nekad sinja kukavica
sanjalica lutalica,
plačljivica, smejalica,
nekad molim, prosim, tražim
malo leka da izlečim
ali reči neće meni
sakrile ih njine seni
kako moje tako tudje
staje kolo dušo moja
ponestaje njemu boja
élan ima šaren boje
i najjači jednoboje.
Eh….pa bogata, časna, mila,
nekad očaj zagrlila,
reč’ma reči zabolela
izlečila, zavolela
onda strasna, gruba, vešta,
I od smeha prava fešta
kad me stegnu život klešta
borac tada iz men' skoči
a strah pred njim sklopi oči.
Al’ se eto sada pitam
Šaren volju da l’ će borba da mi vrati
Il’ će samo da me smlati?
Il’ da idem nepisanim ćuteć hodom
U seb’ satrem pisanu ljubav za životom
Nemim vezom bod za bodom?
Kojim ćeš da nastaviš Ljiljka hodom?
OJHAAA
Dakle, pesma pisana iz milion delova, kako me je šta u životu doticalo, mučilo ili hrabrilo, volelo i bolelo, plašilo i davilo, smejalo i strastilo tako je u pesmu ovu dodavano..i svi ovi opisi su u blogovima..svakakva Ljiljka ali samo vrlo živ šareni stvor. Da svojom strašću za pisanjem ne oštetim nikoga, ne uskratim sebe nekoj od mojih ljubavi, zato postoji “Pitanjce” jer tako rešavam sama sa sobom..ispišem sve na ekranu i gledam u istinu….ebena ravnoteža..najteže je nju postići a i kad je postigneš još teže je zadržati. Radi se o pisanju. Već postoji tekst na tu temu..o tome da mi volje za pisanjem ponestaje i da će moja strast i volja za životom da se čuje samo u reali kao i mnogo godina pre pisačke euforije. Pisanje je moja velika ljubav. Dadoh joj celu sebe..kao i u svemu što radim, uvek 100% ili nikako hahaha, jer sam želela to i uživala u svakoj reči kakva god bila..više nemam šta dati. Knjigica se bliži kraju..već neko vreme joj nazirem zadnje korice...znate ono kad dodjete na kraj knjige pa ono prethodnih mnogo strana prosto vuku ovo malo preostalih stranica za sobom..teraju korice da se zatvore. Baš tako se i osećam sada.
Ono malo njih koji su je čitali od početka, znaju da je u njoj ceo moj život i naš život, dogadjaji, razmirice, filozofija, ljubavi i strasti, mnogo kompromisa izmedju dve jake osobe solistički ustrojene i naravno više mojih jer sam..žena. Prelep u svojoj nesavršenosti.Ispisani samorazgovori i razgovori, samoelan i samopodizanje kad padnem, a sve u cilju da shvatim i razumem jer samo tako mogu da funkcionišem...nema slepog verovanja i praćenja već samo snaga duha i duše u nama kao vodilja.Mnogo bezimenih čekajućih osećaja koji u meni čuče i taj bljesak misli i ...prepoznaju se…samo intuitivna saznanja bez ikakvih knjiga i tudjih pametnih reči, jer drugi mogu pametno govoriti ali samo mi možemo to i uraditi.Eto, to sam želela da ostavim dolazećima kao zaveštanje. I uradih to uz mnogo sreće i tuge, uz mnogo ljubavi i poštovanja, radujući se i lomeći sebe, boleći i voleći prošlo, sadašnje i buduće.
Pa ...sad, oboje imamo požutele krštenice koje traže malo…hm…restauracije hahaha. Ispisah šta sam htela. Vraćam na ono gradilište staro 30 godina jer sam mu potrebna a i ono meni...da nastavimo pisanje delima.
Reči su dela a dela su reči
i na jedan i na drugi način može se mnogo toga reći
Pa……to je to moji blogeri. Knjigica (znam da je napravilno ali tako volim) od oko 800 blogova je gotova
Ostalo je da zaklopim njene korice. Pisana ljubavlju ovde pred vama, objavljivana skoro svakodnevno, poslužila je za šalu, smeh, druženja, kafe i poneki zagrljaj prijatelja, a opet, pisana je da ostane u amanet dolazećima, svoj našoj deci...3u1 a'la Ljiljka 
Naravno, ostajem modla, čitaću vas a vi samo pišite
Neka Blog Krstarice bude još življi od vaših tekstova i komentara, jer Blog je živ onoliko koliko je živ duh ljudi na njemu i jednako toliko je lep...a ovaj naš je prelep…neka bude stvaralački kao i za ove tri godine koje provedoh ovde kao pisac i čitalac...eto, to vam Ljiljka ostavlja u amanet.
PS Voli vas vaša Ljilja
PSPS Za kraj, mozgaličica "Pružena ruka ne znači uvek "daj" nego i "izvolte"..mnogi, to ne umeju da vide te "izvolte" dožive kao "daj", kao stegu..Pružajte ruku sa "izvolte" i dalje, jer blagorodna je duša što daje. Samo će vam se reći kad bude vreme da je povučete"
Pisanje..veština koju sam nekad znala, onako mladalački, lepršavo ali i sa mnogo kratkotrajne tuge tako lepo pristale uz mladost..neke i ne pristaju baš, ali, me niko nije pitao.Stavljanje misli na papir mi je pomoglo da preživim dok mi usud ne pošalje drugi način izbavljenja.I stigao je Maca.Onda sam prestala da pišem.Živela sam pišući prelepu knjigu i još uvek je živim i pišem.Skoro 30 godina nisam napisala ni slovce. Crnački rad, stvaranje, planovi, poneka moja suza i njegov zagrljaj koji mi daje snagu, ruke koje su uvek tu da me zagrle i na koje se mogu osloniti. Mnogo strasti i ljubavi, poštovanja koji i dan danas žive svoj život obučeni u raskošne poluvekovne haljine.Moj život, naš život i moj Čovek...opet bih ponovila sve.
Jednog davnog dana, 2009.g. kada je miholjsko popodne budilo život, samo osetih strahovitu želju da pišem o svemu proživljenom. I počeh tu knjigicu za našu porodicu.
Naredne godine je došao težak period, kada ostah sama u kancelariji, kada momci prvi put za 25 godina idu bez mene na žetvu.Od tada do sada ne znam koja je godina bila teža.Nikada nisam ni kliknula na blog, nije me zanimalo jer su mi bili dovoljni samo moji prijatelji na svetu životinja.Ipak, jednog dana,kada je fizički I mentalni umor na poslu filovan nevidjanjem porodice dotrčao blizu moje granice izdržljivosti, jedna forumašica napisa da na blogu čita nešto..kliknuh i ja
Rane od života, zalečih rečima
Samoću mi ispuniše sopstvena slova
Izli se osećaj k’o nabujala reka
Noseći sa sobom svu tugu
Reči me opet spasiše golgote
Manje strašne izgledaše životne strahote.
Od tada sam ovde. Neke stvari treba da se dese da bi se desile neke druge..uvek je tako bilo i biće u svačijem životu.
Pisala sam i pisala, spaslo me to ludila u ovoj mojoj kancelariji gde je u poslednjih dve-tri godine radni dan 12-16 sati...previše sati..samotnih.Stvarala sam reči, knjigicu, a vi čitaoci ste spasitelji. Lepa prijateljstva mi donese pisanje.Jednom sam prestala da pišem..imam osećaj kao da svima solim pamet...eto, ja sam sretna..zato sam prestala da pišem, odnosno da objavljujem. A nije tako. Samo zato što se moja filozofija malkice razlikuje od tudjih izgleda sve divno. Zato reših da objavim i manje lepe priče i pesme.Pisala sam i pisala kad mi naidje tuga, bol, jad.Pisanje je otvorilo davno zakatančenu Ljilju i mnogo toga izadje. U suštini to je samo ravnoteža sreći. Ljudi gledajući nekog veselog zaboravljaju da se sudba postarala da za tu sreću iskuse jednako teške tuge jer svako ima svoju vagu. I tako sam se pišući menjala i menjala pisanje..i dozvolila prošlosti da opet dodje i uzme svoj danak..i uzela je sa svom snagom i osetljivošću duše koju godine donose, sa mnogo većim užasima nego što je to mladost nošena svojom prosto inercijskom snagom za preživljavanjem doživela.Kidanje krasta sa tih rana i čeprkanje po njima pri stalnom gaženju kočnice (ispisujući prvo sebe pa onda prepravkom ublažavajući reči da bi tekst bio primeren za javno objavljivanje) samo mi pokaza gde je snaga..u naših 30 godina, u porodici. Mnogo toga mi je to pisanje donelo a mnogo toga i odnelo...ravnoteža.
Samo je moja odluka da pišem o sebi i svojoj porodici, i ne znači da je to ispravna odluka, već da je samo moj izbor kao i dati napisano na javno čitanje. Pisati o stvaranju i stvarati je prelepo...i opet bih sve ponovila..da mogu. Oni koji koračaju za nama imaće gde da nadju snagu i po malo pameti kada ih život priklješti uza zid, a i ja...baš kao što je pisalo ispod banera Mozgalice.
A ko je pisac ? Pisac je onaj koji piše pa mu to neko tamo objavi...eeee, tako sam mislila ranije. Sada mislim ovako...pisac je onaj što mu svašta misao probudi pa onda juri da nadje neko papirče da zapiše...onaj što jedva čeka da završi sve obaveze i sedne da piše.Pisac je onaj koji gleda i zapisuje sebe i druge. Pisac je onaj što otkida od sna, krade od porodice, od posla...pisac je jedan običan kradljivac vremena. Lopov belosvetski kome nije dosta što krade od sebe samoga nego i od drugih...ali posle sve to deli, nije da zadrži za sebe. Divno je biti pisac...mislim lopov, bar za one kojima to nije profesija pa pišu sebe radi.
BALON
Vezan vazda u avliji
U dvorištu svome leti
Pogled vamo..pogled namo
Na sve strane razvrće se
Smešan neki mali balon.
Nestašan je ..šerenica
I malena pričalica
Reči niže, misli roji
Ume nekad i da boli
Kad je vetar on tad leti
Pa na svaku ružu sleti
Da l’ je dobro, da je pita
Zagrli je bojom njenom
Da i ružu manje boli
Da uvidi svoje boje boli.
Kol’ko eto kanap daje
Tolko šaren on sad leti
San mu ide samo dotle
Dokle konop dozvoljava
Razum jeste tanka vrpca
Koji mu je sudba dala
Sa osmehom na usnama
I sa srcem ptice male
Dušu dobi šarenica
Smejalica, veselica
S mišlju ludom sad on šara
Svako malo progovara.
Čudan neki balon...eto,
Al’ postoje i ti čudni
Malo čudni, vazda budni
Koreniti balončići
Što im konop koren posta
Za života vala dosta.
A sad..
PITANJCE
Sirotica....il’ kraljica
vazda neka smicalica
nekad gore, nekad dole (čitajte kako hoćete
)zavisi od život volje.
Ili prosim ili dajem
Vazda nešto po seb’ bajem
Kako dodje tako prodje
Evo tuge…baš, sad dodje
Da je jedna….nego nije
Na gomili jače budu
U majku im njinu ludu.
Aoj Ljiljka luda glavo
Osetljiva ćurko jedna
Ličnost imam eto tak’u
Rodila me majka ‘vaku
Vid’ sad analitike
Nekad jesam k’o carica
nekad sinja kukavica
sanjalica lutalica,
plačljivica, smejalica,
nekad molim, prosim, tražim
malo leka da izlečim
ali reči neće meni
sakrile ih njine seni
kako moje tako tudje
staje kolo dušo moja
ponestaje njemu boja
élan ima šaren boje
i najjači jednoboje.
Eh….pa bogata, časna, mila,
nekad očaj zagrlila,
reč’ma reči zabolela
izlečila, zavolela
onda strasna, gruba, vešta,
I od smeha prava fešta
kad me stegnu život klešta
borac tada iz men' skoči
a strah pred njim sklopi oči.
Al’ se eto sada pitam
Šaren volju da l’ će borba da mi vrati
Il’ će samo da me smlati?
Il’ da idem nepisanim ćuteć hodom
U seb’ satrem pisanu ljubav za životom
Nemim vezom bod za bodom?
Kojim ćeš da nastaviš Ljiljka hodom?
OJHAAA
Dakle, pesma pisana iz milion delova, kako me je šta u životu doticalo, mučilo ili hrabrilo, volelo i bolelo, plašilo i davilo, smejalo i strastilo tako je u pesmu ovu dodavano..i svi ovi opisi su u blogovima..svakakva Ljiljka ali samo vrlo živ šareni stvor. Da svojom strašću za pisanjem ne oštetim nikoga, ne uskratim sebe nekoj od mojih ljubavi, zato postoji “Pitanjce” jer tako rešavam sama sa sobom..ispišem sve na ekranu i gledam u istinu….ebena ravnoteža..najteže je nju postići a i kad je postigneš još teže je zadržati. Radi se o pisanju. Već postoji tekst na tu temu..o tome da mi volje za pisanjem ponestaje i da će moja strast i volja za životom da se čuje samo u reali kao i mnogo godina pre pisačke euforije. Pisanje je moja velika ljubav. Dadoh joj celu sebe..kao i u svemu što radim, uvek 100% ili nikako hahaha, jer sam želela to i uživala u svakoj reči kakva god bila..više nemam šta dati. Knjigica se bliži kraju..već neko vreme joj nazirem zadnje korice...znate ono kad dodjete na kraj knjige pa ono prethodnih mnogo strana prosto vuku ovo malo preostalih stranica za sobom..teraju korice da se zatvore. Baš tako se i osećam sada.
Ono malo njih koji su je čitali od početka, znaju da je u njoj ceo moj život i naš život, dogadjaji, razmirice, filozofija, ljubavi i strasti, mnogo kompromisa izmedju dve jake osobe solistički ustrojene i naravno više mojih jer sam..žena. Prelep u svojoj nesavršenosti.Ispisani samorazgovori i razgovori, samoelan i samopodizanje kad padnem, a sve u cilju da shvatim i razumem jer samo tako mogu da funkcionišem...nema slepog verovanja i praćenja već samo snaga duha i duše u nama kao vodilja.Mnogo bezimenih čekajućih osećaja koji u meni čuče i taj bljesak misli i ...prepoznaju se…samo intuitivna saznanja bez ikakvih knjiga i tudjih pametnih reči, jer drugi mogu pametno govoriti ali samo mi možemo to i uraditi.Eto, to sam želela da ostavim dolazećima kao zaveštanje. I uradih to uz mnogo sreće i tuge, uz mnogo ljubavi i poštovanja, radujući se i lomeći sebe, boleći i voleći prošlo, sadašnje i buduće.
Pa ...sad, oboje imamo požutele krštenice koje traže malo…hm…restauracije hahaha. Ispisah šta sam htela. Vraćam na ono gradilište staro 30 godina jer sam mu potrebna a i ono meni...da nastavimo pisanje delima.
Reči su dela a dela su reči
i na jedan i na drugi način može se mnogo toga reći
Pa……to je to moji blogeri. Knjigica (znam da je napravilno ali tako volim) od oko 800 blogova je gotova
Ostalo je da zaklopim njene korice. Pisana ljubavlju ovde pred vama, objavljivana skoro svakodnevno, poslužila je za šalu, smeh, druženja, kafe i poneki zagrljaj prijatelja, a opet, pisana je da ostane u amanet dolazećima, svoj našoj deci...3u1 a'la Ljiljka Naravno, ostajem modla, čitaću vas a vi samo pišite
Neka Blog Krstarice bude još življi od vaših tekstova i komentara, jer Blog je živ onoliko koliko je živ duh ljudi na njemu i jednako toliko je lep...a ovaj naš je prelep…neka bude stvaralački kao i za ove tri godine koje provedoh ovde kao pisac i čitalac...eto, to vam Ljiljka ostavlja u amanet.PS Voli vas vaša Ljilja
PSPS Za kraj, mozgaličica "Pružena ruka ne znači uvek "daj" nego i "izvolte"..mnogi, to ne umeju da vide te "izvolte" dožive kao "daj", kao stegu..Pružajte ruku sa "izvolte" i dalje, jer blagorodna je duša što daje. Samo će vam se reći kad bude vreme da je povučete"