Reči.... Po mojoj goloj koži... Jedna, dve, pet, bezbroj... Poput malih špenadli kad se prospu po tepihu i to baš u trenutku kad to ne bi smelo da se desi... Poput ledenica sa krova kad ih dete gađa grudvom i to baš dok prolaziš ispod nadstrešnice... Poput noževa u cirkuskoj predstavi koji se slučajno zabodu gde ne bi smeli i to baš kad su te iz publike izvukli kao dobrovoljca... Reči su oštrije od žileta, poseku te jer ne očekuješ, poput lista papira kad nepažljivo pređeš prstom po ivici. Samo još ne shvatam, da li srce zaista može da zaraste posle svega ili je svaka reč mali ožiljak u znak sećanja na dane kad je krvarilo... A hoću da verujem da sve prođe, da ipak nestanu te male posekotine, koje sam ja stvarala njima i koje su meni stvarali drugi... Hoću da verujem da imam prava da opet budem nevina, nedužna, verujuća i čista, samo ne znam da li smem...
Poslednja izmena:
