Ovih 5 istorijskih činjenica sugeriše da Isus Hrist možda nikada nije postojao

[Sensei]

Većina proučavalaca antikviteta misli da su novozavetna jevanđelja „mitologizovana istorija“. Drugim rečima, na osnovu dostupnih dokaza, oni misle da je oko početka prvog veka kontroverzni jevrejski rabin po imenu Ješua ben Josef okupio sledbenike i da su njegov život i učenja dali seme koje je preraslo u hrišćanstvo. U isto vreme, ovi naučnici priznaju da mnoge biblijske priče kao što su rođenje od device, čuda, vaskrsenje i žene na grobu pozajmljuju i prerađuju mitske teme koje su bile uobičajene na Drevnom Bliskom istoku, slično kao što scenaristi zasnivaju nove filmove na starim poznatih tropa ili elemenata fabule. U ovom pogledu, „istorijski Isus“ je postao mitologizovan.

Argumenti na obe strane ovog pitanja – mitologizovana istorija ili istorizovana mitologija – pune svezaka, i ako ništa drugo, izgleda da se debata zagreva, a ne rešava. Pošto mnogi ljudi, i hrišćani i ne, smatraju da je iznenađujuće da ova debata uopšte postoji – da ozbiljni naučnici mogu da pomisle da Isus nikada nije postojao – evo nekih ključnih tačaka koje održavaju sumnje:

1. Ne postoje sekularni dokazi iz prvog veka koji bi podržali stvarnost Ješue ben Josefa.

2. Čini se da su najraniji novozavetni pisci neupućeni u detalje iz Isusovog života, koji se više kristalizuju u kasnijim tekstovima.

3. Čak ni priče iz Novog zaveta ne tvrde da su izveštaji iz prve ruke.

4. Jevanđelja, naši jedini izveštaji o istorijskom Isusu, protivrečna su jedno drugom.

5. Savremeni naučnici koji tvrde da su otkrili pravog istorijskog Isusa prikazuju potpuno različite osobe.

autor teksta Valerie Tarico

 

[Sensei]

Ne postoje sekularni dokazi iz prvog veka koji bi podržali stvarnost Ješue ben Josefa.

„Kakve stvari paganski pisci iz Isusovog vremena imaju da kažu o njemu? Ništa. Koliko god čudno izgledalo, nijedan od njegovih paganskih savremenika uopšte ne pominje Isusa. Nema podataka o rođenju, nema transkripti suđenja, nema izvoda iz matične knjige umrlih; nema iskazivanja interesa, nema žestokih kleveta, nema usputnih referenci - ništa. U stvari, ako proširimo naše polje zabrinutosti na godine nakon njegove smrti - čak i ako uključimo ceo prvi vek od Common Era – ne postoji samo usamljena referenca na Isusa ni u jednom nehrišćanskom, nejevrejskom izvoru bilo koje vrste. Treba da naglasim da imamo veliki broj dokumenata iz tog vremena – spise pesnika, filozofe, istoričare, naučnike i vladine zvaničnike, na primer, da ne pominjemo veliku kolekciju preživelih natpisa na kamenu i privatnih pisama i pravnih dokumenata na papirusu. Ni u jednom od ovog ogromnog niza sačuvanih spisa nije ni u kom slučaju Isusovo ime. pomenuti“.

 

[Sensei]

Čini se da su najraniji novozavetni pisci neupućeni u detalje iz Isusovog života, koji se više kristalizuju u kasnijim tekstovima.

Pavle izgleda nesvestan bilo kakvog nevinog rođenja, na primer. Nema mudraca, nema zvezde na istoku, nema čuda. Istoričari su se dugo zbunjivali zbog „Pavlove tišine“ o najosnovnijim biografskim činjenicama i Isusovim učenjima. Pavle propušta da citira Isusov autoritet tačno kada bi to bilo njegovo opravdanje. Štaviše, on nikada ne naziva dvanaestoricu apostola Isusovim učenicima; u stvari, on nikada ne kaže da je Isus IMAO učenike – ili službu, ili činio čuda, ili davao učenja. On praktično odbija da otkrije bilo koje druge biografske detalje, a nekoliko zagonetnih nagoveštaja koje nudi nisu samo nejasni, već su u suprotnosti sa jevanđeljima. Vođe ranog hrišćanskog pokreta u Jerusalimu, poput Petra i Jakova, navodno su Isusovi sledbenici i porodica; ali Pavle ih odbacuje kao niko i stalno im se suprotstavlja jer nisu pravi hrišćani!

Liberalni teolog Markus Borg predlaže da ljudi čitaju knjige Novog zaveta hronološkim redom kako bi videli kako se razvijalo rano hrišćanstvo.

Stavljanje Jevanđelja posle Pavla jasno pokazuje da kao pisani dokumenti ona nisu izvor ranog hrišćanstva već njegov proizvod. Jevanđelje — dobra vest — o Isusu i o Isusu postojalo je pre Jevanđelja. Oni su proizvodi ranih hrišćanskih zajednica nekoliko decenija nakon Isusovog istorijskog života i govore nam kako su te zajednice videle njegov značaj u svom istorijskom kontekstu.

 

[Sensei]

Čak ni priče iz Novog zaveta ne tvrde da su izveštaji iz prve ruke.

Sada znamo da su četiri jevanđelja dobila imena apostola Mateja, Marka, Luke i Jovana, a ne oni koji su ih napisali. Da bi stvar bila zamršenija, nazivi su se desili negde u drugom veku, oko 100 godina ili više nakon što je hrišćanstvo navodno počelo.

Iz raznih razloga, praksa pisanja pseudonima bila je uobičajena u to vreme i mnoga savremena dokumenta su „potpisana” od poznatih ličnosti. Isto važi i za novozavetne poslanice, osim za pregršt Pavlovih pisama (6 od 13) za koja se uglavnom smatra da su originalna. Ali čak ni jevanđelske priče zapravo ne kažu: „Bio sam tamo“. Tačnije, tvrde da postoje i drugi svedoci, fenomen poznat svakome ko je čuo frazu, moja tetka je poznavala nekoga ko . . . .

 

[Sensei]

Jevanđelja, naši jedini izveštaji o istorijskom Isusu, protivrečna su jedno drugom.

Smatra se da je Jevanđelje po Marku najraniji postojeći „Isusov život“, a lingvistička analiza sugeriše da su Luka i Matej jednostavno preradili Marka i dodali svoje ispravke i novi materijal. Ali one su jedna drugoj u suprotnosti i, u još većoj meri, protivrečne su mnogo kasnijem Jovanovom jevanđelju, jer su pisane sa različitim ciljevima za različitu publiku. Nespojive uskršnje priče nude jedan primer koliko se priče ne slažu.

 

[Sensei]

Savremeni naučnici koji tvrde da su otkrili pravog istorijskog Isusa prikazuju potpuno različite osobe.

Oni uključuju ciničnog filozofa, harizmatičnog hasida, liberalnog fariseja, konzervativnog rabina, revolucionara zilota i nenasilnog pacifistu da pozajmljuju sa mnogo duže liste koju je sastavio Prajs. Prema njegovim rečima (str. 15-16), „Istorijski Isus (ako je postojao) mogao bi biti mesijanski kralj, ili napredni farisej, ili galilejanski šaman, ili mag, ili helenistički mudrac. ne mogu baš biti svi oni u isto vreme." Džon Dominik Krosan sa Isusovog seminara gunđa da je „zapanjujuća raznolikost akademska sramota“.

Za Dejvida Ficdžeralda, ova i druga pitanja dovode do zaključka koji smatra neizbežnim:

Čini se da je Isus posledica, a ne uzrok hrišćanstva. Pavle i ostatak prve generacije hrišćana pretraživali su prevod Septuaginte hebrejskih spisa kako bi stvorili tajanstvenu veru za Jevreje, zajedno sa paganskim ritualima poput Gospodnje večere, gnostičkim terminima u njegovim pismima i ličnim bogom spasiocem koji bi mogao da se suprotstavi onima u dugogodišnje egipatske, persijske, helenističke i rimske tradicije njihovih suseda.

U nastavku filma Nailed koji će uskoro biti objavljen, pod naslovom Isus: mit na delu, Ficdžerald tvrdi da su mnoge konkurentske verzije koje predlažu sekularni naučnici jednako problematične kao i svaki „Isus od vere“:

Čak i ako se prihvati da je postojao pravi Isus iz Nazareta, pitanje ima malo praktičnog značenja: bez obzira na to da li je živeo rabin iz prvog veka po imenu Ješua ben Josef, figure „istorijskog Isusa“ tako su strpljivo iskopane i ponovo sastavljene od strane sekularne naučnici su i sami fikcije.

Možda nikada nećemo sa sigurnošću znati šta je pokrenulo hrišćansku istoriju. Samo vreme (ili možda putovanje kroz vreme) će pokazati.

 

[sasasta]

osoba koja je ozivljavala mrtve i cinila razna cudesa bi bila mnogo bolje dokumentovana

isus je nesto samo u bibliji , cak i ako se uzmu kao validni neki sumnjivi spisi koje govore o osobi koja se zove isus , nista vise , bez cuda

kao i ostale religije , trebala je odgovarajuca prica - izmislili su je