- Poruka
- 21.085
Ovogodišnje 69. po redu Sterijino pozorje, pod sloganom „(Post)apokaliptične svetlosti pozornice”, otvoreno je besedom glumca
Gorana Šušljika na sceni Jovan Đorđević.
„Verujem da će se sledeće večeri, nakon sudnjeg dana, kada i ako do njega dođe, dogoditi pozorišna predstava koja će svedočiti o
njemu, sudnjem danu i životu pre i nakon njega. Barem jedan glumac će hodati scenom, i barem jedan će ga gledalac posmatrati.
I bi pozorište“ – rekao je Šušljik.
I bi pozorište - jubilarno i svečano, kroz prvu predstavu iz takmičarske selekcije, „Bilo jednom u Novom Sadu”, Novosadskog pozorišta
/Ujvideki szinhaz, u režiji Andraša Urbana.
Iako sam naslov deluje izuzetno bajkovito i nestvarno, predstava iskreno i surovo govori o životu u (Novosadskom) pozorištu.
Glumačka ekipa od 26 glumaca i glumica jupriča priču koja nije bajka već realan svet u kojem glumci ili glumice nemaju svoje mišljenje, ali
moraju da imaju mišljenje o svemu, koji kao da umiru svake večeri pokušavajući da publici (nama) ostave deo sebe ili da se pak u njemu
pronađu. Priču u kojoj su glumice „*****” pre nego što su i kročile u pozorište, u kojoj su mlađe kolege pretnje, a oni stariji zapušteni uvek
u potrazi za ženom.
Predstava ne govori samo o borbi za prestiž, pronalasku svog položaja i odbrane sopstvenog identiteta, već probijajući (četvrti) zid između
glumca i publike, zapravo priča priču o svima nama.
A svako od nas bi voleo da ima neku svoju bajku, sve dok ne kročimo sa jednom ili pak obe noge u realan svet.
Na samom kraju glumci zaključuju da, iako možda mislimo da nikada nećemo pripadati jedni drugima, „bez vas nema nas, a ni bez nas nema vas”
i tek kada pozorišna sala bude potpuno prazna, moći ćemo da kažemo da je pozorište „umrlo”. „
"Bilo jednom u Novom Sadu” nas ostavlja zadivljene i zgrožene sve kroz glamur, sjaj i muziku, odnosno baš kako dolikuje.
Gorana Šušljika na sceni Jovan Đorđević.
„Verujem da će se sledeće večeri, nakon sudnjeg dana, kada i ako do njega dođe, dogoditi pozorišna predstava koja će svedočiti o
njemu, sudnjem danu i životu pre i nakon njega. Barem jedan glumac će hodati scenom, i barem jedan će ga gledalac posmatrati.
I bi pozorište“ – rekao je Šušljik.
I bi pozorište - jubilarno i svečano, kroz prvu predstavu iz takmičarske selekcije, „Bilo jednom u Novom Sadu”, Novosadskog pozorišta
/Ujvideki szinhaz, u režiji Andraša Urbana.
Iako sam naslov deluje izuzetno bajkovito i nestvarno, predstava iskreno i surovo govori o životu u (Novosadskom) pozorištu.
Glumačka ekipa od 26 glumaca i glumica jupriča priču koja nije bajka već realan svet u kojem glumci ili glumice nemaju svoje mišljenje, ali
moraju da imaju mišljenje o svemu, koji kao da umiru svake večeri pokušavajući da publici (nama) ostave deo sebe ili da se pak u njemu
pronađu. Priču u kojoj su glumice „*****” pre nego što su i kročile u pozorište, u kojoj su mlađe kolege pretnje, a oni stariji zapušteni uvek
u potrazi za ženom.
Predstava ne govori samo o borbi za prestiž, pronalasku svog položaja i odbrane sopstvenog identiteta, već probijajući (četvrti) zid između
glumca i publike, zapravo priča priču o svima nama.
A svako od nas bi voleo da ima neku svoju bajku, sve dok ne kročimo sa jednom ili pak obe noge u realan svet.
Na samom kraju glumci zaključuju da, iako možda mislimo da nikada nećemo pripadati jedni drugima, „bez vas nema nas, a ni bez nas nema vas”
i tek kada pozorišna sala bude potpuno prazna, moći ćemo da kažemo da je pozorište „umrlo”. „
"Bilo jednom u Novom Sadu” nas ostavlja zadivljene i zgrožene sve kroz glamur, sjaj i muziku, odnosno baš kako dolikuje.
