Evo jedne moje vrlo stare pesme.
Otpad polomljenih srca
Po džombama tuge naš se auto kreće,
a mogli smo ići autoputem sreće,
promašili mi smo skretanja sudbine,
naiđosmo na opasne rupe i krivine.
Da zlo bude veće sa gasom do kraja
naiđosmo gde se tuga sa suzama spaja,
upadoše naša kola u virove jada,
niti znamo gde smo bili, ni gde ćemo sada.
Nismo znali šta znakovi pored puta znače
i da sreća prati samo pametne vozače,
ne može sa dvesta auto preko rupa,
tad mašina svaka mora da prolupa.
Stigosmo na otpad polomljenih srca,
gde se svako srce još malo koprca,
a onda polako premoreno stane
dok ne prođe vreme što zaleči rane.
Otpad polomljenih srca
Po džombama tuge naš se auto kreće,
a mogli smo ići autoputem sreće,
promašili mi smo skretanja sudbine,
naiđosmo na opasne rupe i krivine.
Da zlo bude veće sa gasom do kraja
naiđosmo gde se tuga sa suzama spaja,
upadoše naša kola u virove jada,
niti znamo gde smo bili, ni gde ćemo sada.
Nismo znali šta znakovi pored puta znače
i da sreća prati samo pametne vozače,
ne može sa dvesta auto preko rupa,
tad mašina svaka mora da prolupa.
Stigosmo na otpad polomljenih srca,
gde se svako srce još malo koprca,
a onda polako premoreno stane
dok ne prođe vreme što zaleči rane.
