- Poruka
- 5.472
Odvode Ga 'Mali Ljudi'! Već tri godine po dečaka Džejsona Vilijamsa redovno noću dolaze patuljasti vanzemaljci, i na stolu u njihovoj bolnici povređuju ga iglama i drugim predmetima! U svetu se mnogo govori o kontroverznom fenomenu poznatom kao 'otmice vanzemaljaca'.
To je postao uobičajen termin u ufološkim krugovima, a oko njega se razvila ogorčena diskusija između skeptika, koji opovrgavaju ovaj fenomen, i onih koji tvrde da su bili u samom središtu ovakvih i sličnih NLO iskustava. Skeptici tvrde da ne postoji nijedan opipljiv dokaz koji bi potvrdio postojanje jednog takvog fenomena i da navodne otmice nisu ništa drugo do moderna varijacija drevnih folklornih priča, koje postoje već hiljadama godina. Uprkos ovakvom mišljenju, za ovu temu sve veće interesovanje pokazuju i psiholozi, psihijatri i drugi ugledni članovi medicionske profesije, makar sa stanovišta promena u ponašanju današnjeg društva.
Bez obzira na razne tačke gledišta, mora se priznati da sve veći broj ljudi, i na raznim stranama sveta, zahvata ovaj sindrom. Trenutno se procenjuje da preko devet miliona ljudi u SAD veruje da su bili oteti od strane vanzemaljaca.
U Velikoj Britaniji cifre su dosta niže, ali se smatra da je to zbog nedovoljne upoznatosti sa problemom i oklevanja mnogih da govore o tome iz straha da ne budu izvrgnuti podsmehu. Ipak, sve je veći broj onih koji govore o tome, u nadi da će pronaći odgovore na neobjašnjive događaje koji utiču na njihov život. Veliki broj slučajeva otmica vanzemaljaca uključuje period 'nedostajaćug vremena', gde svedoci prolaze kroz čudna iskustva praćena neshvatljivim gubitkom pamćenja. U ovim slučajevima postalo je uobičajeno da se pomoću hipnotičke regresije učini pokušaj da se popune praznine u sećanju. Takođe, u nekim slučajevima, svedoci su podvrgnuti poligrafskim testovima da bi se dokazala njihova iskrenost. Međutim, mnogi stručnjaci tvrde da ni jedna ni druga metoda nisu pouzdane, pa im se ne može verovati. Uprkos tome, postoje izuzetne sličnosti u pričama do kojih se došlo tokom regresije, bez obzira na zemlju u kojoj se incident desio. Mnogi svedoci nose znake ili ožiljke na telima koji su u skladu sa pričama izrečenim pod hipnozom - da su vanzemljci tokom otmice vršili nad njima hirurške operacije.
Očigledno da smo suočeni sa rastućim fenomenom, koji ima očigledan uticaj na sve veći broj populacije i mora mu se prići ozbiljno, bez obzira na njegov uzrok. Izgleda da je u ovom trenutku jedino moguće sakupljati iskaze i vagati ih na osnovu verovatnoće. Problemi su beskonačni, a spekulacije nepovezane. Postavlja se i pitanje: zašto fenomen otmica vanzemaljaca kulminira baš u ovim vremenima? Da li je to neka potreba sve frustriranijeg društva ili je pak reč o novom stepenu naše evolucije - otkriva li nam se, naime, i na taj način istina o našem poreklu i mestu u nekoj velikoj kosmičkoj misteriji?
Slučaj dečaka Džejsona Vilijamsa, iz engleske oblasti Kent, koji nema nikakvog znanja o NLO fenomenu, ali u poslednje tri godine živi mučenički život pun uznemiravanja od strane - kako uporno tvrdi - nekih 'malih ljudi' nezemaljskog izgleda, po mnogo čemu je indikativan primer pomenutog fenomena.
ČUDNI ZNAKOVI NA TELU
Porodica Vilijams - otac Džon i majka Suzan, sinovi 13-godišnji Danijel i 11-godišnji Džejson - u svakom su pogledu jedna prosečna engleska porodica i živeli su mirno i relativno srećno na svojoj maloj farmi okruženi šumom. A onda je, pre tri godine, Džejson, inače veseo i komunikativan dečak, doživeo iznenadnu promenu karaktera. Postao je zlovoljan i povučen i pokazivao je užasan strah od večernjeg odlaska u krevet. Ovaj strah postao je tako veliki da je apsolutno odbijao da spava u svojoj sobi. Kad su ga roditelji upitali čega se to boji, odgovorio je: 'Plašim se malih ljudi koji uveče dolaze u moju sobu i odvode me sa sobom'. Na pitanje o kakvim malim ljudima govori, rekao je: 'Mali ljudi noću dolaze kroz prozor i odvode me u njihovu bolnicu gde me povređuju zabadajući igle u moje telo'.
Roditelji su zaključili da njihov sin verovatno ima noćne more, pa su uložili dosta napora da ga uvere da je samo imao loše snove. Ali, situacija se postepeno pogoršavala do tačke kada je Džejon izbačen iz škole zbog lošeg vladanja. Spavanje mu je bilo izuzetno poremećeno. Budio bi se izjutra umoran i nervozan, kao da je na svojim ramenima nosio teret čitavog sveta. Nekoliko puta izjutra su mu pronalazili čudne kružne ili truglaste, kao iglom izbodene, znake na rukama, nogama i glavi, a imao je i jaka krvarenja iz nosa.
Džejsonov otac radio je po smenama i obično se vraćao kući s posla oko dva sata ujutro. Odlučeno je da Džejson spava sa majkom dok ne bi stigao otac, a onda da ga zaspalog prenose u njegovu sobu. Ovo ga je malo umirilo, ali je i dalje insistirao da ne spava u svojoj sobi.
To je postao uobičajen termin u ufološkim krugovima, a oko njega se razvila ogorčena diskusija između skeptika, koji opovrgavaju ovaj fenomen, i onih koji tvrde da su bili u samom središtu ovakvih i sličnih NLO iskustava. Skeptici tvrde da ne postoji nijedan opipljiv dokaz koji bi potvrdio postojanje jednog takvog fenomena i da navodne otmice nisu ništa drugo do moderna varijacija drevnih folklornih priča, koje postoje već hiljadama godina. Uprkos ovakvom mišljenju, za ovu temu sve veće interesovanje pokazuju i psiholozi, psihijatri i drugi ugledni članovi medicionske profesije, makar sa stanovišta promena u ponašanju današnjeg društva.
Bez obzira na razne tačke gledišta, mora se priznati da sve veći broj ljudi, i na raznim stranama sveta, zahvata ovaj sindrom. Trenutno se procenjuje da preko devet miliona ljudi u SAD veruje da su bili oteti od strane vanzemaljaca.
U Velikoj Britaniji cifre su dosta niže, ali se smatra da je to zbog nedovoljne upoznatosti sa problemom i oklevanja mnogih da govore o tome iz straha da ne budu izvrgnuti podsmehu. Ipak, sve je veći broj onih koji govore o tome, u nadi da će pronaći odgovore na neobjašnjive događaje koji utiču na njihov život. Veliki broj slučajeva otmica vanzemaljaca uključuje period 'nedostajaćug vremena', gde svedoci prolaze kroz čudna iskustva praćena neshvatljivim gubitkom pamćenja. U ovim slučajevima postalo je uobičajeno da se pomoću hipnotičke regresije učini pokušaj da se popune praznine u sećanju. Takođe, u nekim slučajevima, svedoci su podvrgnuti poligrafskim testovima da bi se dokazala njihova iskrenost. Međutim, mnogi stručnjaci tvrde da ni jedna ni druga metoda nisu pouzdane, pa im se ne može verovati. Uprkos tome, postoje izuzetne sličnosti u pričama do kojih se došlo tokom regresije, bez obzira na zemlju u kojoj se incident desio. Mnogi svedoci nose znake ili ožiljke na telima koji su u skladu sa pričama izrečenim pod hipnozom - da su vanzemljci tokom otmice vršili nad njima hirurške operacije.
Očigledno da smo suočeni sa rastućim fenomenom, koji ima očigledan uticaj na sve veći broj populacije i mora mu se prići ozbiljno, bez obzira na njegov uzrok. Izgleda da je u ovom trenutku jedino moguće sakupljati iskaze i vagati ih na osnovu verovatnoće. Problemi su beskonačni, a spekulacije nepovezane. Postavlja se i pitanje: zašto fenomen otmica vanzemaljaca kulminira baš u ovim vremenima? Da li je to neka potreba sve frustriranijeg društva ili je pak reč o novom stepenu naše evolucije - otkriva li nam se, naime, i na taj način istina o našem poreklu i mestu u nekoj velikoj kosmičkoj misteriji?
Slučaj dečaka Džejsona Vilijamsa, iz engleske oblasti Kent, koji nema nikakvog znanja o NLO fenomenu, ali u poslednje tri godine živi mučenički život pun uznemiravanja od strane - kako uporno tvrdi - nekih 'malih ljudi' nezemaljskog izgleda, po mnogo čemu je indikativan primer pomenutog fenomena.
ČUDNI ZNAKOVI NA TELU
Porodica Vilijams - otac Džon i majka Suzan, sinovi 13-godišnji Danijel i 11-godišnji Džejson - u svakom su pogledu jedna prosečna engleska porodica i živeli su mirno i relativno srećno na svojoj maloj farmi okruženi šumom. A onda je, pre tri godine, Džejson, inače veseo i komunikativan dečak, doživeo iznenadnu promenu karaktera. Postao je zlovoljan i povučen i pokazivao je užasan strah od večernjeg odlaska u krevet. Ovaj strah postao je tako veliki da je apsolutno odbijao da spava u svojoj sobi. Kad su ga roditelji upitali čega se to boji, odgovorio je: 'Plašim se malih ljudi koji uveče dolaze u moju sobu i odvode me sa sobom'. Na pitanje o kakvim malim ljudima govori, rekao je: 'Mali ljudi noću dolaze kroz prozor i odvode me u njihovu bolnicu gde me povređuju zabadajući igle u moje telo'.
Roditelji su zaključili da njihov sin verovatno ima noćne more, pa su uložili dosta napora da ga uvere da je samo imao loše snove. Ali, situacija se postepeno pogoršavala do tačke kada je Džejon izbačen iz škole zbog lošeg vladanja. Spavanje mu je bilo izuzetno poremećeno. Budio bi se izjutra umoran i nervozan, kao da je na svojim ramenima nosio teret čitavog sveta. Nekoliko puta izjutra su mu pronalazili čudne kružne ili truglaste, kao iglom izbodene, znake na rukama, nogama i glavi, a imao je i jaka krvarenja iz nosa.
Džejsonov otac radio je po smenama i obično se vraćao kući s posla oko dva sata ujutro. Odlučeno je da Džejson spava sa majkom dok ne bi stigao otac, a onda da ga zaspalog prenose u njegovu sobu. Ovo ga je malo umirilo, ali je i dalje insistirao da ne spava u svojoj sobi.
које примењује оно што је научено у овим злокобним експериментима МИЛАБС-а, као што су даљински надгледани људски имплантати (за праћење и надзор) и генетске манипулације?
Izmislise drevni narodi toliko bozanstava da bi sebi objasnili pojave nebeskog elektriciteta (-pa je i ta vrsta antropocentrike jedan oblik prvobitne naivisticke teorije zavere
), pa sad drz-ne daj to odjednom nije istina, nisu Bogovi vec su ljudi (cvrc: "iz potaje" 
) sve ovo vreme zapravo izumitelji prirodnih sila i stihija.
Na taj nacin, vorteks zacarane paranoicne fiksacije nad idejom (sveopste) kontrole - u kojoj se naravno nikada ne saznaje ko pije a ko placa
