Pročitao sam u "Istoriji sveta u 6 čaša" (Tom Standage) priču o maršalu Žukovu i Coca-Coli. Sovjetski vojni zapovednik Georgij Konstantinovič Žukov, najveći sovjetski vojskovođa u Drugom svetskom ratu, upoznao je Coca-Colu tokom posleratnih pregovora. Posrednik je bio američki general Dwight Eisenhower. Žukov je odmah zavoleo taj banalni napitak, te je od Amerikanaca zatražio da mu naprave "Coca-Colu bez boje, takvu da nalikuje votki, tradicionalnom ruskom piću. Coca-Cola Company udovoljila je njegovom zahtevu i, uz odobrenje predsednika SAD-a Harryja Trumana, osmislila bezbojnu verziju, koja je dostavljena Žukovu u posebnim cilindričnim bocama, zapečaćenima srebrnim čepom i označenima crvenom sovjetskom zvezdom."
Podsetila me ta priča na moja davna iskustva, na moje sudioništvo u toj "velikoj istoriji". U junu 1950. završio sam na Golom otoku. Bilo je to doba informbiroovskih čistki. Neoprezno sam, u povećem partijaškom društvu, a u proplamsaju protoekološke svesti, izjavio kako je "Staljin obično smeće, ali bi se Tito možda i mogao reciklirati."
Ni mesec dana kasnije prolazio sam kroz špalir smrdljivih divljaka koji su me pljuvali i udarali rasušenim močugama. Goli otok. Više od mita. Ipak, brzo sam se snašao. Postao sam jedan od zatvorskih "gazda", a nakon godine i po potucanja po usijanom kamenju, premešten sam u unutrašnjost. Bjelovar. Uskoro mi se pridružila i obitelj. Zaposlili su me u tvorničkom listu novootvorenog pogona za proizvodnju osvježavajućih pića. Taj pogon, kasnije preseljen u Sloveniju, proizvodio je Cocktu, jugoslavensku imitaciju Coca-Cole.
Jednoga dana, par meseci pre Staljinove smrti, ravno iz Titovog kabineta stigao je neobičan zahtev. Žukov! Ovoga puta zatražio je (od Tita lično) da Jugoslavija proizvede za njegove potrebe 200 sanduka bezbojne Cockte, u posebnim kruškolikim bocama, zapečaćenima crvenim čepom i označenima crvenom sovjetskom zvezdom. Bio sam oduševljen. Konačno velika vest za moj tvornički list. Razgovor s direktorom razuverio me i začudio. Isprva je celu stvar pokušao predstaviti kao nevažnu za našu tvornicu i naš list (!). Nakon druge dudove rakije, istina je potekla iz njega. Zakleo me da ne kažem nikom živom, "ni našem jebenom komunističkom Bogu kojeg nema". Potom mi je rekao:
"Naruždba je fiktivna. Žukov ne želi piti Cocktu, već želi da se priča o tome kako je on pije. Njegovo posleratno ispijanje prozirne Coca-Cole bilo je jednako tako fiktivno. Briga njega za američke, a još više za naše bljuzgave tonike - njemu je bitno da ga smatraju moćnikom koji slobodno krši najstroža Staljinova pravila."
"Pa šta onda pije iz tih boca sa crvenom zvezdom?", upitao sam.
"Kako šta?", odgovorio je direktor - "Votku!"
