Nosferatu___2
Buduća legenda
- Poruka
- 40.153
Ауторска Тема
"Дан када сам умро био је сунчан дан. Мој уговор са гигантском фабриком "Куглагери 29. новембар" раскинут је једног сунчаног дана, 2004. године, током приватизације, и тада сам умро, у мојој 42. години живота. Проглашен сам за технолошки вишак и отпуштен уз отпремнину од 1200 евра. До тада је ситуација била доста добра. Имао сам 1 хектар земље, трактор и две краве, а на радном месту плату од 120 евра, топли оброк, бесплатне цигарете и радно време до 13.00 часова. Живот је био добар. Ваљање степ сокића из каде, бутлег ВХС филмова, шверц 2 бокса цигарета месечно доносили су 200 евра месечно. Фабрика још 120, на храну нисмо морали ништа да трошимо. Живот је био добар.
А онда је дошао дан када сам проглашен за вишак. Дан када сам умро. Дан када је престао мој сексуални живот, када је једина прилика за неко узбуђење био тикет од 2000 динара у кладионици. Дошао је неки нови свет. Жене су постале директорке, бизнисменке, ивент мениџери, блогерке, инстаграмерке, инфлуенсерке. Жене су одједном постале две трећине радне снаге. Своје напирлитане косе и звецкаве ђинђуве проносиле су кроз банке, школе, домове здравља. У Банци у којој сам узимао кредит да пошаљем најстаријег сина на екскурзију у Будимпешту. У Дому Здравља у којем лечим притисак и дијабет тип 2. На ФОН-у где ми студира мала. Жене. Онда, појавили су се неки Ај Ти цвикераши. Такве смо били иза школе и отимали им доручак. Сад они зарађују 2 хиљаде евра.
А тек педери... Хиљаде и хиљаде педера. Сваки четврти у разреду мог сина је педер. А и мој мали, од кад је уписао факултет... ретко га виђам са девојкама. И кад га виђам с њима, он им каже "Чао Срце ајмо на нес, јес?" и љуби их у образ. То је почело од кад су нас бомбардовали и укинули војску. И све те стотине хиљада педера, на телевизији, на радију, у филмовима. И мог лекара у дому здравља, кажу, ухватила је жена на гомили са мушкарцем, а имају троје деце. Маму му његову, лепо ми лечи притисак. И даје вијагру на рецепт.
Можда је дошао неки нови свет. Можда моја врста, рођена 50 и неке, одрасла у ФНРЈ, служила војску у СФРЈ, дошао кући са ЈНА тетоважом, правио ћерку док се рушио Вуковар а сина док се (није догађало ништа!) у Сребреници... Можда ми више никоме и не требамо? Можда је наше прошло. Можда... можда је време да прихватимо да су нам неки ставови застарели, и да пустимо ону, Урсулу Фодер Лајна, да нас помири са шиптарима. Истина је да смо се Агим и ја много добро слагали по хладним ноћима у ЈНА и...
Али онда. Онда сам чуо његов глас. Његову намрштену, надувену главу.
"Устајте понижени! Устајте огорчени! Устајте одбачени. Ваше сузе су моја снага. Уздићићеш се опет. Бићеш битан. Придружи ми се.
Згазићемо укропа. И шиптара и укропа и обрезаног сарајевског балију што кмечи "ђеносајд". И напудерисаног пургера, који ти је пропедерисао сина. И јанеза, терористу, који је растурио твоју ЈНА као Вилијем Освајач Саксонце. И Швабу што једе кобасицу, спалићемо лепе градове и села. Французу што му Арапин и Црнац ј.ебу жеену и ћерку, и ми ћемо да их ј-ебемо. И твог сина ћемо да излечимо да воли п-ичку, и он ће да их ****. Вијагра за све. Јанезима ћемо отети веш машине. Горење за све. Спржићемо фашингтон православним ракетама "Сатана". И вратићемо фабрику. Плави комбинезон, радно време од 4 до 12. Али за тебе од 9 до 12. Јер си жртва. Јер си понижен. Изигран и заборављен. Придружи ми се. Спржимо Украјину, и Пољску, и Литванију. Стани иза мојих Чечена. Спржимо Румунију, опљачкајмо Словенију, запевајмо сви храбро "Е мој друже Загребачки, ето нас код вас у пљачки". Појебимо Францускиње. Демолирајмо аустријска Алпска Села. Похарајмо. Подјармимо. Осветимо им се за СВЕ!"
Примећујем како ми тече вода на уста. Мој сан се остварује.
Коначно, нуклеарни холокауст. Да и овом народу коначно сване!".
"Дан када сам умро био је сунчан дан. Мој уговор са гигантском фабриком "Куглагери 29. новембар" раскинут је једног сунчаног дана, 2004. године, током приватизације, и тада сам умро, у мојој 42. години живота. Проглашен сам за технолошки вишак и отпуштен уз отпремнину од 1200 евра. До тада је ситуација била доста добра. Имао сам 1 хектар земље, трактор и две краве, а на радном месту плату од 120 евра, топли оброк, бесплатне цигарете и радно време до 13.00 часова. Живот је био добар. Ваљање степ сокића из каде, бутлег ВХС филмова, шверц 2 бокса цигарета месечно доносили су 200 евра месечно. Фабрика још 120, на храну нисмо морали ништа да трошимо. Живот је био добар.
А онда је дошао дан када сам проглашен за вишак. Дан када сам умро. Дан када је престао мој сексуални живот, када је једина прилика за неко узбуђење био тикет од 2000 динара у кладионици. Дошао је неки нови свет. Жене су постале директорке, бизнисменке, ивент мениџери, блогерке, инстаграмерке, инфлуенсерке. Жене су одједном постале две трећине радне снаге. Своје напирлитане косе и звецкаве ђинђуве проносиле су кроз банке, школе, домове здравља. У Банци у којој сам узимао кредит да пошаљем најстаријег сина на екскурзију у Будимпешту. У Дому Здравља у којем лечим притисак и дијабет тип 2. На ФОН-у где ми студира мала. Жене. Онда, појавили су се неки Ај Ти цвикераши. Такве смо били иза школе и отимали им доручак. Сад они зарађују 2 хиљаде евра.
А тек педери... Хиљаде и хиљаде педера. Сваки четврти у разреду мог сина је педер. А и мој мали, од кад је уписао факултет... ретко га виђам са девојкама. И кад га виђам с њима, он им каже "Чао Срце ајмо на нес, јес?" и љуби их у образ. То је почело од кад су нас бомбардовали и укинули војску. И све те стотине хиљада педера, на телевизији, на радију, у филмовима. И мог лекара у дому здравља, кажу, ухватила је жена на гомили са мушкарцем, а имају троје деце. Маму му његову, лепо ми лечи притисак. И даје вијагру на рецепт.
Можда је дошао неки нови свет. Можда моја врста, рођена 50 и неке, одрасла у ФНРЈ, служила војску у СФРЈ, дошао кући са ЈНА тетоважом, правио ћерку док се рушио Вуковар а сина док се (није догађало ништа!) у Сребреници... Можда ми више никоме и не требамо? Можда је наше прошло. Можда... можда је време да прихватимо да су нам неки ставови застарели, и да пустимо ону, Урсулу Фодер Лајна, да нас помири са шиптарима. Истина је да смо се Агим и ја много добро слагали по хладним ноћима у ЈНА и...
Али онда. Онда сам чуо његов глас. Његову намрштену, надувену главу.
"Устајте понижени! Устајте огорчени! Устајте одбачени. Ваше сузе су моја снага. Уздићићеш се опет. Бићеш битан. Придружи ми се.
Згазићемо укропа. И шиптара и укропа и обрезаног сарајевског балију што кмечи "ђеносајд". И напудерисаног пургера, који ти је пропедерисао сина. И јанеза, терористу, који је растурио твоју ЈНА као Вилијем Освајач Саксонце. И Швабу што једе кобасицу, спалићемо лепе градове и села. Французу што му Арапин и Црнац ј.ебу жеену и ћерку, и ми ћемо да их ј-ебемо. И твог сина ћемо да излечимо да воли п-ичку, и он ће да их ****. Вијагра за све. Јанезима ћемо отети веш машине. Горење за све. Спржићемо фашингтон православним ракетама "Сатана". И вратићемо фабрику. Плави комбинезон, радно време од 4 до 12. Али за тебе од 9 до 12. Јер си жртва. Јер си понижен. Изигран и заборављен. Придружи ми се. Спржимо Украјину, и Пољску, и Литванију. Стани иза мојих Чечена. Спржимо Румунију, опљачкајмо Словенију, запевајмо сви храбро "Е мој друже Загребачки, ето нас код вас у пљачки". Појебимо Францускиње. Демолирајмо аустријска Алпска Села. Похарајмо. Подјармимо. Осветимо им се за СВЕ!"
Примећујем како ми тече вода на уста. Мој сан се остварује.
Коначно, нуклеарни холокауст. Да и овом народу коначно сване!".
