- Poruka
- 389.200
Ostrvo Severni Sentinel se nalazi u Andamanskom arhipelagu koji pripada Indiji, a nalazi se u Bengalskom zalivu južno od Mjanmara. Površina ostrva je 72 km2.U pitanju je pleme od oko 250 ljudi koji žive na ostrvu Severni Sentinel, između Indije i Tajlanda. O njima se ne zna mnogo, jer svaki put kada im se neko približi, Sentinelci ga pozdrave „kišom“ strela. Govore sentinelski jezik, koji nije kslasifikovan ni u jednu grupu, a bave se lovom i skupljanjem plodova.
Danas o Sentinelcima ne znamo gotovo ništa. Par informacija koje pojedujemo možemo zahvaliti prethodnim (pokušajima) ekspedicija koje su uglavnom završile tragično, te zahvaljujući avionskim, helikopterskim ili satelitskim snimcima.
Veruje se da oni poticu od prvih ljudi koji su napustili Afriku, te da verovatno žive na Andamanima (grupi ostrva u Bengalskom zalivu) oko 60.000 godina.
Ukupan broj stanovnika Severnog Sentinela je skoro pa nemoguće tačno utvrditi, a prema nekim procenama, Sentinelaca ima minimalno 40, a maksimalno 500 (kao prosek se uzima 250).Sentinelci, kao i drugi autohtoni narodi Andamana, se često opisuju kao negritos, narod karakterističan po relativno niskom stasu (Sentinelci su visoki oko 160 cm), tamnoj koži i jako kovrčavoj kosi.
Koliko se to može zaklučiti iz daljine, čini se da su jako zdrav narod, što je čista suprotnost od ostalih naroda Andamana koji su ‘imali koristi’ od zapadne civilizacije.Prema svim standardima, Sentinelci još uvek žive u Kamenom dobu – uz jedan izuzetak – oni ponekad prave oruđe i od gvozdja koje pronađu na obali, a koje more izbaci od starih olupina brodova. Uglavnom su uvek goli, osim kad love, a tada se prekriju lišćem ili nekim drugim prirodnim vlaknima.
Oruđe prave od kostiju, kamena i drveta. Njihovo naoružanje se sastoji koplja i ravnih lukova koji su poprilično precizni, a dokumentovano je da koriste i najmanje 3 vrste striela, za lov na kopnu i u vodi. Imaju ribarske mreže, kao i primitivne kanue koje koriste za ribolov i sakupljanje školjki iz lagune. Što se tiče hrane, jedu uglavnom ribu, kokose, svinje, a verovatno i ostalu divljač koju ulove u gustim šumama ostrva.
Sentinelci još uvek ne poznaju koncept poljoprivrede i svu hranu love ili sakupljaju.Istraživanja su pokazala da oni još uvek ne znaju zapaliti ni vatru, a vatru koju pronađu (nastalu prirodnim katastrofama, kao što su zapaljena trava ili šumski požari koje uzrokuju munje ili spontano sagorijevanje organskih depozita) kontrolišu i dugo održavaju kao žar.
Njihovo olstrvo zvanično pripada Indiji, ali u praksi, Sentinelci imaju potpunu autonomiju.
Od 1967. godine indijske vlasti su pokušale stupiti u mirni kontakt sa Sentinelcima pod pokroviteljstvom antropoloških istraživanja. Te “kontakt ekspedicije” su se sastojale od niza poseta u kojima su nosili poklone poput kokosa koji su ostavljali na obali, ali gotovo su svi pokušaji dočekani kišom strela i kamenja.
Za neko vreme, činilo da je postignut neki ograničeni uspeh, međutim, program je obustavljen u kasnim 1990-im, nakon niza neprijateljskih susreta koji su rezultirali sa nekoliko smrtnih slučajeva. Pored toga, postoji i ozbiljna opasnost za Sentinelce koji bi mogli pokupiti neku ‘zapadnu’ bolest, poput obične prehlade, a koja bi za njih mogla biti kobna.
Nakon velikog tsunamija koji je u decembru 2004. godine pogodio regiju, vlasti su proverile stanje na ostrvu kako bi utvrdili da li je iko od Sentinelaca preživio. Nakon krakog izviđanja utvrđeno je da se otočani bave svojim poslom kao i obično, kao da tsunamija nikada nije ni bilo.
2006. godine, Sentinelci su ubili dva ribara koji su ilegalno lovili ribu u blizini otoka, a takođe su kišom strijela oterali i helikopter koji je došao da pokupi tela.
Amerikanaca John Allen Chau, je 2018 g. njegovo misionarenje skupo kostalo . Usprkos zakonskim zabranama i upozorenjima da to ne čini, došao je na Severni Sentinel.Namera mu je bila da šiti hrišcanstvo ali su ga Sentinelci ubili strelama, kao što pokušavaju oterati svakog ko se previše približi ostrvu
Prema trenutnoj politici indijske vlade,Sentinelce treba pustiti na miru, a bilo kakav pokušaj kontakta je strogo zabranjen.
http://pixelizam.com/sentinelci-jed...jetu-koji-jos-uvijek-ne-znaju-zapaliti-vatru/
Danas o Sentinelcima ne znamo gotovo ništa. Par informacija koje pojedujemo možemo zahvaliti prethodnim (pokušajima) ekspedicija koje su uglavnom završile tragično, te zahvaljujući avionskim, helikopterskim ili satelitskim snimcima.
Veruje se da oni poticu od prvih ljudi koji su napustili Afriku, te da verovatno žive na Andamanima (grupi ostrva u Bengalskom zalivu) oko 60.000 godina.
Ukupan broj stanovnika Severnog Sentinela je skoro pa nemoguće tačno utvrditi, a prema nekim procenama, Sentinelaca ima minimalno 40, a maksimalno 500 (kao prosek se uzima 250).Sentinelci, kao i drugi autohtoni narodi Andamana, se često opisuju kao negritos, narod karakterističan po relativno niskom stasu (Sentinelci su visoki oko 160 cm), tamnoj koži i jako kovrčavoj kosi.
Koliko se to može zaklučiti iz daljine, čini se da su jako zdrav narod, što je čista suprotnost od ostalih naroda Andamana koji su ‘imali koristi’ od zapadne civilizacije.Prema svim standardima, Sentinelci još uvek žive u Kamenom dobu – uz jedan izuzetak – oni ponekad prave oruđe i od gvozdja koje pronađu na obali, a koje more izbaci od starih olupina brodova. Uglavnom su uvek goli, osim kad love, a tada se prekriju lišćem ili nekim drugim prirodnim vlaknima.
Oruđe prave od kostiju, kamena i drveta. Njihovo naoružanje se sastoji koplja i ravnih lukova koji su poprilično precizni, a dokumentovano je da koriste i najmanje 3 vrste striela, za lov na kopnu i u vodi. Imaju ribarske mreže, kao i primitivne kanue koje koriste za ribolov i sakupljanje školjki iz lagune. Što se tiče hrane, jedu uglavnom ribu, kokose, svinje, a verovatno i ostalu divljač koju ulove u gustim šumama ostrva.
Sentinelci još uvek ne poznaju koncept poljoprivrede i svu hranu love ili sakupljaju.Istraživanja su pokazala da oni još uvek ne znaju zapaliti ni vatru, a vatru koju pronađu (nastalu prirodnim katastrofama, kao što su zapaljena trava ili šumski požari koje uzrokuju munje ili spontano sagorijevanje organskih depozita) kontrolišu i dugo održavaju kao žar.
Njihovo olstrvo zvanično pripada Indiji, ali u praksi, Sentinelci imaju potpunu autonomiju.
Od 1967. godine indijske vlasti su pokušale stupiti u mirni kontakt sa Sentinelcima pod pokroviteljstvom antropoloških istraživanja. Te “kontakt ekspedicije” su se sastojale od niza poseta u kojima su nosili poklone poput kokosa koji su ostavljali na obali, ali gotovo su svi pokušaji dočekani kišom strela i kamenja.
Za neko vreme, činilo da je postignut neki ograničeni uspeh, međutim, program je obustavljen u kasnim 1990-im, nakon niza neprijateljskih susreta koji su rezultirali sa nekoliko smrtnih slučajeva. Pored toga, postoji i ozbiljna opasnost za Sentinelce koji bi mogli pokupiti neku ‘zapadnu’ bolest, poput obične prehlade, a koja bi za njih mogla biti kobna.
Nakon velikog tsunamija koji je u decembru 2004. godine pogodio regiju, vlasti su proverile stanje na ostrvu kako bi utvrdili da li je iko od Sentinelaca preživio. Nakon krakog izviđanja utvrđeno je da se otočani bave svojim poslom kao i obično, kao da tsunamija nikada nije ni bilo.
2006. godine, Sentinelci su ubili dva ribara koji su ilegalno lovili ribu u blizini otoka, a takođe su kišom strijela oterali i helikopter koji je došao da pokupi tela.
Amerikanaca John Allen Chau, je 2018 g. njegovo misionarenje skupo kostalo . Usprkos zakonskim zabranama i upozorenjima da to ne čini, došao je na Severni Sentinel.Namera mu je bila da šiti hrišcanstvo ali su ga Sentinelci ubili strelama, kao što pokušavaju oterati svakog ko se previše približi ostrvu
Prema trenutnoj politici indijske vlade,Sentinelce treba pustiti na miru, a bilo kakav pokušaj kontakta je strogo zabranjen.
http://pixelizam.com/sentinelci-jed...jetu-koji-jos-uvijek-ne-znaju-zapaliti-vatru/
ustvari navukla bi list drveta da se sakrijes 
