Lep jesenji dan, previse topao i suncan za kraj oktobra......
Volim slike, volim da ih gledam, da im se divim, valjda zato sto ne umem ni da crtam ni da bojim......
Galerija je vec tri dana otvorena za posetioce, vrvi od sveta, prosto da ne poverujem........
Slike po zidovima, lepo rasporedjene, svaka pod odredjenim uglom i svetlom koje joj odgovara, istice je..
Setam od slike do slike, pred svakom zastanem, odgledam ,saberem utiske i onda sledeca...........
Izlazu akademci, samouki, naivci.......
Zastajem pred jednom (pred kojoj se tiska poveca gomila) i dah mi zastaje.
Predivno, oci ne mogu da poveruju!
Seoski motiv, negde iz nekog macvanskog sela, vidi se i po nosnji i svemu sto karakterise Macvu, ali ono na slici, ono nije slika, ono je prica.
Dvoje starih ljudi, sede zbijeni jedno uz drugo, malo uplasenih izraza lica (verovatno su prvi i poslednji put pozirali u zivotu) a bliskih jako, vidi se. Lica staracka, potamnela,svaka im bora godina, i svaka prica za sebe.
Ruke sklupcane u krilu....ruke tamne, navikle na tezacki zivot. Odeca iznosena, a opet se primecuje da je praznicna. Pricu pricaju to dvoje ljudi, muz i zena, pricu svog zivota koju je svaki zamah kicice otkrivao detalj po dealj.Klupa na kojoj sede tako mili i isprepadani, ociju pitomih kao njihova Macva -drvena i bez boje,malo kriva.....Iza njih zid stare seoske kuce, mali prozor, starinski,i na prozoru lonce za vodu...Svo obijeno, vidi se da je dugo, dugo zahvatalo vodu iz kofe, boja mu se jedva razaznaje .Kraj njega cvece u nekim malim loncima i oni obijeni, polupolupani, samo muskatla odvazno isturila svoje boje.
I, tako zagledana, ne mogu da se odvojim, slika GOVORI.....samo sto ne cujem glasove tih staraca, i skripu djerma, i zahvatanje vode iz kofe.....poj petlova....mukanje krava.... a na licima iako starackim, tragovi negdasnje lepote, ljubavi, zajednickog ziovta ,a u svemu u njima i oko njih ima neceg andjeoskog.
Jedva se nekako otkripih od slike i idem dalje.......Zaista, da coveku omili i slikarstvo i citav zivot bih mogla da provedem kraj tih slika, cini mi se. Nailazim na jos dve-tri koje obradjuju neke druge motive, ali, na slican nacin na koji sam opisala prvu sliku, ali, osecam da je ona jedinsvetna.
Vracam se poslednjeg dana da vidim koje su slike nagradjene, i s puno nade idem ka Slici koja govori (tako sam je nazvala cim sam je ugledala). Gotovo sam sigurna da je odnela bar jednu nagradu, ako ne i prvu. Nista, ni prva ni druga ni treca.....Ne mogu da verujem!!! Krecem dalje... Svi moji favoriti prosto zaboravljeni, osim sto se svet i dalje tiska oko njih, a meni neka knedla u grlu.
Krenuh u potragu za nagradjenim slikama.
Sve tri, akademskih slikara (kasnije sam saznala)! Treca i druga i tako i tako (za moj ukus) ali ona koja je dobila prvu nagradu, engima za mene! Ja ne znam sta je na toj slici.....Zaboravila sam da ponesem katalog koji sam dobila prvog dana, makar da vidim sta je na slci pod brojem tim i tim, kojoj je pripalo prvo mesto. Ne secam se da sam je uopste i primetila ranije.
Petoro-sestoro ljudi posmatra, pa se onda malo izmaknu, pa gledaju.......hajd' da i ja probam. Izmaknem se malo- nishta..., malo levo....malo desno.....nemam pojma kad mi je manje razumljiva. Prilaze tri poprilicno zadrigla gospodina i jedna lepa dama (posle sam cula da je bila u ziriju) i hvale sliku:...." pogledaj boje........linije......taj presek...........te senke........"
Zapanjeno slusam, i osecam se kao da su mi dali neku knjigu a ja ne znam ni jedno slovo. Razaznajem konture necega okruglastog, pa malo je u senci i usamljeno je.....pa ima nekh krugova po tom "okruglastom"........iza neke nabacane tamne boje, lice pomalo na neke oblake (valjda) ima tu jos ponesto......ali sta je centralna figura, pojma nemam.
Stojim tako, ko zna koliko dugo, vidim da ostah sama i jedan mladic stoji pored slike, verovatno neki posetilac...
Prilazim mu spontano i cujem sebe kako poverljivo govorim da ne mogu da shvatim, zar je ovo nagradjeno, pa ne znam ni sta je.........pored onoliko predivnih slika......i verglam dalje...da ja razumem da je to slikao akademski slikar, skolovan, da ima verovatno veliku umetnicku vrednost, ali " ja bih svakog naterala da ispod slike napise sta je slikao......."
Ne primecujem da mi momak koji stoji ne odgovara. Podigoh oci, zacudjena..........a onda..........Dva crna oka gledaju me strogo, a opet u magnovenju naslucejem neki osmeh, pomalo seretski.Tek tad spazih da momak ima i bradicu, i kunem svoj zivot i prokleti katalog koji zaboravih.........i zelim da se zemlja otvori da nestanem i da me vise nema........
Osecam da mi lice gori, a ni rec ne mogu da izustim.
Stid me obara s nogu, ali, nekim cudom me jos drze.a ona slika se pomera levo-desno, bice da se meni malo manta?
Onda cujem glas slikara: Nista, gospodjice ili gospodjo, nije sramota, mozda ja ne bih neke druge stvari razumeo, a vidite, mi slikari to vidimo na svoj nacin..Ovo je panj jedan obican panj na proplanku........suma....vidite..........
Ja ne vidim nikakav panj, ja znam kako izgleda panj kad se drvo posece, ama mogu ga i ja cak nacrtati i obojiti, cak i ja......i zar su one cudne senke bilo kakvo drvo?
Momak se sad smesi s razumevanjem, a ja bih nekako da pobegnem, ne znam kako, ni da li ce me noge izneti, ni na koja se vrata izlazi. Kako je krenulo da ne odem u neki podrum, u vrazju mater - kud god,samo da negde nestanem.
Vidim svoju pruzenu ruku (valjda je moja, prepoznajem dzemper) i osecam cvrst stisak ruke nagradjenog slikara, gledam mimo njega, ipak onaj osmeh seretski i zagonetan naslucujem, a zamisljam kako mene "skicira" onako unezverenu, i na sta bi to tek liclilo...Ipak, taj mi osmeh pomaze da ozivim, da hodam kako-tako i da pronadjem izlaz koji ne vodi u podrum......
Sledece dve godine, nisam ni privirila u Galeriju
(Biljana)
Napisano-17.10.2006.
Volim slike, volim da ih gledam, da im se divim, valjda zato sto ne umem ni da crtam ni da bojim......
Galerija je vec tri dana otvorena za posetioce, vrvi od sveta, prosto da ne poverujem........
Slike po zidovima, lepo rasporedjene, svaka pod odredjenim uglom i svetlom koje joj odgovara, istice je..
Setam od slike do slike, pred svakom zastanem, odgledam ,saberem utiske i onda sledeca...........
Izlazu akademci, samouki, naivci.......
Zastajem pred jednom (pred kojoj se tiska poveca gomila) i dah mi zastaje.
Predivno, oci ne mogu da poveruju!
Seoski motiv, negde iz nekog macvanskog sela, vidi se i po nosnji i svemu sto karakterise Macvu, ali ono na slici, ono nije slika, ono je prica.
Dvoje starih ljudi, sede zbijeni jedno uz drugo, malo uplasenih izraza lica (verovatno su prvi i poslednji put pozirali u zivotu) a bliskih jako, vidi se. Lica staracka, potamnela,svaka im bora godina, i svaka prica za sebe.
Ruke sklupcane u krilu....ruke tamne, navikle na tezacki zivot. Odeca iznosena, a opet se primecuje da je praznicna. Pricu pricaju to dvoje ljudi, muz i zena, pricu svog zivota koju je svaki zamah kicice otkrivao detalj po dealj.Klupa na kojoj sede tako mili i isprepadani, ociju pitomih kao njihova Macva -drvena i bez boje,malo kriva.....Iza njih zid stare seoske kuce, mali prozor, starinski,i na prozoru lonce za vodu...Svo obijeno, vidi se da je dugo, dugo zahvatalo vodu iz kofe, boja mu se jedva razaznaje .Kraj njega cvece u nekim malim loncima i oni obijeni, polupolupani, samo muskatla odvazno isturila svoje boje.
I, tako zagledana, ne mogu da se odvojim, slika GOVORI.....samo sto ne cujem glasove tih staraca, i skripu djerma, i zahvatanje vode iz kofe.....poj petlova....mukanje krava.... a na licima iako starackim, tragovi negdasnje lepote, ljubavi, zajednickog ziovta ,a u svemu u njima i oko njih ima neceg andjeoskog.
Jedva se nekako otkripih od slike i idem dalje.......Zaista, da coveku omili i slikarstvo i citav zivot bih mogla da provedem kraj tih slika, cini mi se. Nailazim na jos dve-tri koje obradjuju neke druge motive, ali, na slican nacin na koji sam opisala prvu sliku, ali, osecam da je ona jedinsvetna.
Vracam se poslednjeg dana da vidim koje su slike nagradjene, i s puno nade idem ka Slici koja govori (tako sam je nazvala cim sam je ugledala). Gotovo sam sigurna da je odnela bar jednu nagradu, ako ne i prvu. Nista, ni prva ni druga ni treca.....Ne mogu da verujem!!! Krecem dalje... Svi moji favoriti prosto zaboravljeni, osim sto se svet i dalje tiska oko njih, a meni neka knedla u grlu.
Krenuh u potragu za nagradjenim slikama.
Sve tri, akademskih slikara (kasnije sam saznala)! Treca i druga i tako i tako (za moj ukus) ali ona koja je dobila prvu nagradu, engima za mene! Ja ne znam sta je na toj slici.....Zaboravila sam da ponesem katalog koji sam dobila prvog dana, makar da vidim sta je na slci pod brojem tim i tim, kojoj je pripalo prvo mesto. Ne secam se da sam je uopste i primetila ranije.
Petoro-sestoro ljudi posmatra, pa se onda malo izmaknu, pa gledaju.......hajd' da i ja probam. Izmaknem se malo- nishta..., malo levo....malo desno.....nemam pojma kad mi je manje razumljiva. Prilaze tri poprilicno zadrigla gospodina i jedna lepa dama (posle sam cula da je bila u ziriju) i hvale sliku:...." pogledaj boje........linije......taj presek...........te senke........"
Zapanjeno slusam, i osecam se kao da su mi dali neku knjigu a ja ne znam ni jedno slovo. Razaznajem konture necega okruglastog, pa malo je u senci i usamljeno je.....pa ima nekh krugova po tom "okruglastom"........iza neke nabacane tamne boje, lice pomalo na neke oblake (valjda) ima tu jos ponesto......ali sta je centralna figura, pojma nemam.
Stojim tako, ko zna koliko dugo, vidim da ostah sama i jedan mladic stoji pored slike, verovatno neki posetilac...
Prilazim mu spontano i cujem sebe kako poverljivo govorim da ne mogu da shvatim, zar je ovo nagradjeno, pa ne znam ni sta je.........pored onoliko predivnih slika......i verglam dalje...da ja razumem da je to slikao akademski slikar, skolovan, da ima verovatno veliku umetnicku vrednost, ali " ja bih svakog naterala da ispod slike napise sta je slikao......."
Ne primecujem da mi momak koji stoji ne odgovara. Podigoh oci, zacudjena..........a onda..........Dva crna oka gledaju me strogo, a opet u magnovenju naslucejem neki osmeh, pomalo seretski.Tek tad spazih da momak ima i bradicu, i kunem svoj zivot i prokleti katalog koji zaboravih.........i zelim da se zemlja otvori da nestanem i da me vise nema........
Osecam da mi lice gori, a ni rec ne mogu da izustim.
Stid me obara s nogu, ali, nekim cudom me jos drze.a ona slika se pomera levo-desno, bice da se meni malo manta?
Onda cujem glas slikara: Nista, gospodjice ili gospodjo, nije sramota, mozda ja ne bih neke druge stvari razumeo, a vidite, mi slikari to vidimo na svoj nacin..Ovo je panj jedan obican panj na proplanku........suma....vidite..........
Ja ne vidim nikakav panj, ja znam kako izgleda panj kad se drvo posece, ama mogu ga i ja cak nacrtati i obojiti, cak i ja......i zar su one cudne senke bilo kakvo drvo?
Momak se sad smesi s razumevanjem, a ja bih nekako da pobegnem, ne znam kako, ni da li ce me noge izneti, ni na koja se vrata izlazi. Kako je krenulo da ne odem u neki podrum, u vrazju mater - kud god,samo da negde nestanem.
Vidim svoju pruzenu ruku (valjda je moja, prepoznajem dzemper) i osecam cvrst stisak ruke nagradjenog slikara, gledam mimo njega, ipak onaj osmeh seretski i zagonetan naslucujem, a zamisljam kako mene "skicira" onako unezverenu, i na sta bi to tek liclilo...Ipak, taj mi osmeh pomaze da ozivim, da hodam kako-tako i da pronadjem izlaz koji ne vodi u podrum......
Sledece dve godine, nisam ni privirila u Galeriju
(Biljana)
Napisano-17.10.2006.
