Ти само тако, одједном побегнеш у себе,
затвориш се иза тог полуосмеха
и тврдиш да си добро
и да све знаш
да те ништа заиста не дотиче,
а ја кажем "добро" док ми се свет руши
А ја знам, и кад не видим,
да ти очи вриште
криком хиљаду паклених мука
јер најтеже је знати, а не делати
и не могу ништа да урадим
јер ти верујеш да све можеш сама
Зато стојим по страни
и понекад те боцнем
у нади да ће тај оклоп да пукне
али ти га само јаче стегнеш
и још више се накострешиш
Чекам своју прилику
кад бар мало напукне од толико стезања
јер отићи не смем,
од себе се не одлази
или се заувек каје
А и да није тако, опет бих остао
ту негде
јер да би човек био вредан тог имена
увек мора да буде Човек
Па шта нам буде.
Ово није песма, ово је прича...
затвориш се иза тог полуосмеха
и тврдиш да си добро
и да све знаш
да те ништа заиста не дотиче,
а ја кажем "добро" док ми се свет руши
А ја знам, и кад не видим,
да ти очи вриште
криком хиљаду паклених мука
јер најтеже је знати, а не делати
и не могу ништа да урадим
јер ти верујеш да све можеш сама
Зато стојим по страни
и понекад те боцнем
у нади да ће тај оклоп да пукне
али ти га само јаче стегнеш
и још више се накострешиш
Чекам своју прилику
кад бар мало напукне од толико стезања
јер отићи не смем,
од себе се не одлази
или се заувек каје
А и да није тако, опет бих остао
ту негде
јер да би човек био вредан тог имена
увек мора да буде Човек
Па шта нам буде.
Ово није песма, ово је прича...
