„Mihajlo se ne smeje često“, izgovara Ogi brojnom društvu okupljenom za dugačkim drvenim stolom, „ali kada se nasmeje to je kao da te sunce ogrije!“ Ogi je poreklom iz Krajine i priča ponekad ijekavicom ili jekavicom, ko će ga znati, Mihajlu je to sve isto. Mihajla ova konstatacija vraća u stolicu u kojoj pogrbljeno sedi i on sa čuđenjem gleda u bradom obraslo Ognjenovo lice. „Zar se zaista ne smejem često?“
Kroz glavu mu proleću uspomene iz detinjstva. Ulazi u biblioteku i lice mu postaje jedan ogroman osmeh. Biblioterka, mlađa žena plave, kraće kose, gleda ga pomalo ispod oka i konačno izgovara nešto što joj se, očigledno, već neko vreme vrzma po glavi. „Zašto se stalno smeješ kada me vidiš? Da li sam ti smešna?“ Mihajlo ne razume otkud to pitanje. „Niste mi smešni“ izgovara zbunjeno i nevešto dodaje još par reči kako bi je ubedio. I zaista, nije mu „smešna“, šta god to značilo. On se osmehuje kada mu je neko drag ili kada mu je nešto drago, nema kontrolu nad tim. Kao što pas maše repom, ili bolje reći, kao što rep psa maše. U ovom slučaju rep mahnito udara levo desno ne toliko zbog biblitekarke, mada je njegovom osmehu dovoljna već sama činjenica da vidi osobu za koju ga veže nešto lepo, koliko zbog tog nečeg.
Biblioteka! Blago!
Ponekad, ako je tog jutra uzeo samo jednu knjigu, a početak ga razočara, vraća je istog dana. Bibliotekarka se čudi njegovom skorom povratku a još više licu koje ozareno izgovara „dobar dan“, stavlja na sto ispred nje bižuteriju i člansku kartu i odlazi ka polici sa knjigama „Plave ptice“. Kasnije rudari i po žilama sa naučnom fantastikom i dijamantima Karla Maja.
Igla preskače desetak godina na ploči života i naviru sećanja na prijatelje iz studentskih dana, na ljude koje danas većinom ne viđa, niti se čuje sa njima. Na retkim slikama na kojima je i on, jer je obično on bio taj koji se krio iza kamere, vidi se upravo taj osmeh, širok, neverovatno blag, prijateljski. Kakav sam samo bio! Seća se sa nevericom. Nije to bilo dobro društvo, sada zna. Previše svađa, teških ljudi, grubih reči i nepoverenja da bi se opravdala ta velika reč, prijatelj. Tada nije tako mislio. „Taj osmeh na slikama je dokaz“, potvrđuje u sebi.
U kasnim dvadestim godinama je. Razgovara sa Marijom, devojkom koju je prethodne noći upozao u Dangubi, beogradskom rok klubu. „Moji prijatelji su izuzetni ljudi“, govori joj obgrlivši je oko struka i nastavlja sa žarom nešto u tom pravcu, iskreno hvaleći svakog od njih. „Krem de la krem“ odgovora ona sa smeškom i gleda ga skoro zaljubljeno. Već sutra moraće joj reći da ide na operaciju. Ničeg lepog i lakog... i tu, već na početku, prestaje njihovo viđanje. „Ja sam to zaista mislio!“, čudi se Mihajlo, po ko zna koji put. Ogi diže čašicu i nazdravlja. Oni sa rakijom ispred sebe ispijaju po neki gutljaj i pojedinačni razgovori se nastavljaju. Mihajlo ćuti.
Kroz glavu mu proleću uspomene iz detinjstva. Ulazi u biblioteku i lice mu postaje jedan ogroman osmeh. Biblioterka, mlađa žena plave, kraće kose, gleda ga pomalo ispod oka i konačno izgovara nešto što joj se, očigledno, već neko vreme vrzma po glavi. „Zašto se stalno smeješ kada me vidiš? Da li sam ti smešna?“ Mihajlo ne razume otkud to pitanje. „Niste mi smešni“ izgovara zbunjeno i nevešto dodaje još par reči kako bi je ubedio. I zaista, nije mu „smešna“, šta god to značilo. On se osmehuje kada mu je neko drag ili kada mu je nešto drago, nema kontrolu nad tim. Kao što pas maše repom, ili bolje reći, kao što rep psa maše. U ovom slučaju rep mahnito udara levo desno ne toliko zbog biblitekarke, mada je njegovom osmehu dovoljna već sama činjenica da vidi osobu za koju ga veže nešto lepo, koliko zbog tog nečeg.
Biblioteka! Blago!
Ponekad, ako je tog jutra uzeo samo jednu knjigu, a početak ga razočara, vraća je istog dana. Bibliotekarka se čudi njegovom skorom povratku a još više licu koje ozareno izgovara „dobar dan“, stavlja na sto ispred nje bižuteriju i člansku kartu i odlazi ka polici sa knjigama „Plave ptice“. Kasnije rudari i po žilama sa naučnom fantastikom i dijamantima Karla Maja.
Igla preskače desetak godina na ploči života i naviru sećanja na prijatelje iz studentskih dana, na ljude koje danas većinom ne viđa, niti se čuje sa njima. Na retkim slikama na kojima je i on, jer je obično on bio taj koji se krio iza kamere, vidi se upravo taj osmeh, širok, neverovatno blag, prijateljski. Kakav sam samo bio! Seća se sa nevericom. Nije to bilo dobro društvo, sada zna. Previše svađa, teških ljudi, grubih reči i nepoverenja da bi se opravdala ta velika reč, prijatelj. Tada nije tako mislio. „Taj osmeh na slikama je dokaz“, potvrđuje u sebi.
U kasnim dvadestim godinama je. Razgovara sa Marijom, devojkom koju je prethodne noći upozao u Dangubi, beogradskom rok klubu. „Moji prijatelji su izuzetni ljudi“, govori joj obgrlivši je oko struka i nastavlja sa žarom nešto u tom pravcu, iskreno hvaleći svakog od njih. „Krem de la krem“ odgovora ona sa smeškom i gleda ga skoro zaljubljeno. Već sutra moraće joj reći da ide na operaciju. Ničeg lepog i lakog... i tu, već na početku, prestaje njihovo viđanje. „Ja sam to zaista mislio!“, čudi se Mihajlo, po ko zna koji put. Ogi diže čašicu i nazdravlja. Oni sa rakijom ispred sebe ispijaju po neki gutljaj i pojedinačni razgovori se nastavljaju. Mihajlo ćuti.
