Било ми је лоше. Баш лоше. Минус фаза се развукла и трајала. Ништа ми се није радило, ни са ким ми се није дружило, јела сам превише, нисам се смијала... И нисам радила на томе да ми буде боље. Само сам гледала у списак ствари које треба да се ураде и који расте из дана у дан, а ја само пролонгирам и одуговлачим. Синоћ ми се јавила З. и питала на који начин да среди себе. Дала сам јој рецепт који је мени помогао више пута. Нисам јој рекла ништа за своју минус фазу. Ноћас сам лијепо спавала. Јутрос сам се пробудила некако другачија. Муж ми се отшуњао на посао, уопште га нисам чула кад је излазио. Углавном, устала сам, дигла ролетне, угледала сунце и ведро небо и одлучила да се дотјерам и изведем саму себе на кафу. Већ рутински, у торбу убацујем мали роковник/планер (велики не излази из куће) и нешто за читање. Успут купујем кроасан јер нисам доручковала. Стижем, наручујем кафу. Рано је, у кафићу само три госта. Два момка и ја. Почињем да правим недељни план. Треба онај списак обавеза мало рашчистити. Онда почињем да читам. Од нас троје, њих двојица блеје у телефоне, само ја читам. Можда и они читају неку књигу у ПДФ формату, али сумњам. Пада ми на памет З. Прво јер бих вољела да су јој моји савјети помогли, друго јер сам савјетујући њу подсвјесно посавјетовала себе. Учинила сам да минус фаза прође. Одох сад, неће ручак сам да се скува.
Е да, чему наслов осмех се вратио у град?
Схватила сам да шоља добре кафе, један кроасан и мало сунца заиста могу да учине да онај списак обавеза изгледа мало мање страшно и мало мање грозно и вратила се кући насмијана.
Е да, чему наслов осмех се вратио у град?
Схватила сам да шоља добре кафе, један кроасан и мало сунца заиста могу да учине да онај списак обавеза изгледа мало мање страшно и мало мање грозно и вратила се кући насмијана.
