Verovali ili ne,umem da se smejem.Cak i kada mi do smeha nije.Profesionalna deformacija.Ostavite svoje probleme ispred ulaznih vrata ustanove.Pridjite pacijentu sa osmehom.Uhvatila sam sebe da vise ne prilazim samo pacijentima sa osmehom nego se smesim svima kome trebam da se obratim.A kad sam vec kod pacijenata,pored toga sto im se smejem da bi im bilo lakse,smejem se i jer su neiscrpan izvor prica i dogodovstina.Skoro sam imala priliku da negujem bakicu Kosovku.Koliko god da je njeno kukumakanje:"Boli,pece,zatvori prozor,hladno mi je'',(pokusajte ovo da citate sa kosovarskim naglaskom) islo na nerve nama sestrama i ostalim pacijentima,niko nije mogao da joj zameri jer je koliko vec sledecim recenicama sve dovodila do suza od smeha.Mucile su je dijareje danima od silnih antibiotika koje je dobijala,pa je zaradila,onako polupokretna u krevetu sa pelenama jedan dobar ojed:"Joj,sva sam se razzabila,"govorila je.Da naglasim da je kod nas lezala dva meseca.Dok je Kosovka tako nesto cackala svoju pelenu,druga pacijentkinja se okomila na nju:"Ej,bre! Nemoj da cackas mindzu!" na sta joj je ova rekla:"Ma,ne cackam! Ne mogu da dodjem do nje od pelene!"
Nekog sledeceg dana je spominjala pite,sarme i kolace pa je koleginica pitala da li je u drugom stanju kad izvoljeva,a bakica odgovori:"Ne bi me nista zacudilo.Ovaj krevet ce i to da mi napravi!"
Lezala je,lezala,nervirala i zasmejavala,ali je na nogama otisla kuci,mahajuci nam,uz osmeh na licu.
Uvek se smejem kada se setim slucaja dr Mirkovica nakon smrti jedne pacijentkinje kada je uleteo u sobu u kojoj je spavala koleginica i izjavio:"Umrije mi zena!" Unezverena,Duda je skocila,pruzila ruku doktoru i rekla:"Primite moje saucesce";kao i obecanja radniku kapele koji je odbio da nam pomogne da transportujemo les,od strane druge koleginice:"Dobro,gospodine,znajte da ni mi vas necemo nositi!"
Neprimereno smejanje,ali sta da se radi.Valjda je to neki odbrambeni mehanizam.
Osmeh mi na lice izmami i secanje na mog dedu koji je sa svojih sto dvadesetak kilograma imitirao tada ultra popularnu Miru Skoric sa pesmom Otkaci.Deda je podigao nogu i uz uzvik:"Otkaci",tresnuo o pod.
Smejem se mom drugu Leskovcaninu cim progovori,drugarici Valjevki ciji je otac oprao kosu sanitarom,koju redovno spopadju manijaci sa fantomkama u nameri da joj otmu tasnu,kolegi koji prica kao navijen...
Smejem se sebi kad nemam u glavi,pa imam u nogama,a to je vrlo cesto.Desava mi se da hleb stavim u frizider,mleko u plakar,a kljuc ostavim u bravi sa spoljasnje strane,kao i da zakljucam auto,a kljuc ostane u njemu.Tako sam saznala da moj auto otkljucava svaki drugi kljuc,onaj od stana na primer,koji sam zaboravila u vratima.Odlazila sam kod zubara dan ranije ili kasnije ubedjena da bas tada imam zakazano,spremala se nebrojeno puta da krenem na posao,a u stvari sam imala slobodan dan.
Kada se setim profesorke koja je predavala hemiju i obozavala da me izvede na tablu da bi dosla do zakljucka da "opet nisam ponavljala gradivo,rado se smejem,onako sa uzivanjem,pobednicki.
Iznova i iznova se smejem gledajuci Zikinu dinastiju,Tesnu kozu i Maratonci trce pocasni krug.
Ali,kada dodjem kuci posle dvanaest sati radnog vremena i sat vremena gradske guzve,umorna,gladna,nervozna,kada jedino na umu imam to da legnem da spavam...sto je duze moguce...tada mi nije do smeha.A onda otvorim vrata stana i ugledam dva najdraza osmeha kroz koja se odusevljeno uzvikne:"MAAAAMAAAA!" Tada se najiskrenije smejem.Mojoj deci.
Da me pitaju,razmisljala ne bih.Za jedan takav osmeh,dajem sve na svetu.
Nekog sledeceg dana je spominjala pite,sarme i kolace pa je koleginica pitala da li je u drugom stanju kad izvoljeva,a bakica odgovori:"Ne bi me nista zacudilo.Ovaj krevet ce i to da mi napravi!"
Lezala je,lezala,nervirala i zasmejavala,ali je na nogama otisla kuci,mahajuci nam,uz osmeh na licu.
Uvek se smejem kada se setim slucaja dr Mirkovica nakon smrti jedne pacijentkinje kada je uleteo u sobu u kojoj je spavala koleginica i izjavio:"Umrije mi zena!" Unezverena,Duda je skocila,pruzila ruku doktoru i rekla:"Primite moje saucesce";kao i obecanja radniku kapele koji je odbio da nam pomogne da transportujemo les,od strane druge koleginice:"Dobro,gospodine,znajte da ni mi vas necemo nositi!"
Neprimereno smejanje,ali sta da se radi.Valjda je to neki odbrambeni mehanizam.
Osmeh mi na lice izmami i secanje na mog dedu koji je sa svojih sto dvadesetak kilograma imitirao tada ultra popularnu Miru Skoric sa pesmom Otkaci.Deda je podigao nogu i uz uzvik:"Otkaci",tresnuo o pod.
Smejem se mom drugu Leskovcaninu cim progovori,drugarici Valjevki ciji je otac oprao kosu sanitarom,koju redovno spopadju manijaci sa fantomkama u nameri da joj otmu tasnu,kolegi koji prica kao navijen...
Smejem se sebi kad nemam u glavi,pa imam u nogama,a to je vrlo cesto.Desava mi se da hleb stavim u frizider,mleko u plakar,a kljuc ostavim u bravi sa spoljasnje strane,kao i da zakljucam auto,a kljuc ostane u njemu.Tako sam saznala da moj auto otkljucava svaki drugi kljuc,onaj od stana na primer,koji sam zaboravila u vratima.Odlazila sam kod zubara dan ranije ili kasnije ubedjena da bas tada imam zakazano,spremala se nebrojeno puta da krenem na posao,a u stvari sam imala slobodan dan.
Kada se setim profesorke koja je predavala hemiju i obozavala da me izvede na tablu da bi dosla do zakljucka da "opet nisam ponavljala gradivo,rado se smejem,onako sa uzivanjem,pobednicki.
Iznova i iznova se smejem gledajuci Zikinu dinastiju,Tesnu kozu i Maratonci trce pocasni krug.
Ali,kada dodjem kuci posle dvanaest sati radnog vremena i sat vremena gradske guzve,umorna,gladna,nervozna,kada jedino na umu imam to da legnem da spavam...sto je duze moguce...tada mi nije do smeha.A onda otvorim vrata stana i ugledam dva najdraza osmeha kroz koja se odusevljeno uzvikne:"MAAAAMAAAA!" Tada se najiskrenije smejem.Mojoj deci.
Da me pitaju,razmisljala ne bih.Za jedan takav osmeh,dajem sve na svetu.
