Oskar Vajld: Srećni princ

[Nina]

Visoko nad gradom, na visokom stubu, stajala je statua Srećnog princa. Sav je bio prekriven tankim listovima čistog zlata, za oči imao dva svetla safira, a veliki crveni rubin sijao je na dršci njegovog mača.

Svi su ga obožavali.
„Divan je kao vetrokaz,“ govorila je jedna žena koja je želela da stekne ugled u umetnosti, „samo nije toliko koristan.“
„Zašto ne možeš biti kao Srećni princ?“ pitala je majka svog dečaka koji je plakao jer nije mogao da dohvati mesec. „Srećni princ nikada ne plače.“
„Drago mi je što na svetu ima nekoga ko je uistinu srećan,“ šaputao je razočarani čovek gledajući u kip.
Jedne noći, iznad grada prelete lastavica. Njeni prijatelji već su odleteli u Egipat, ali ona je zaostala jer se zaljubila u trsku.
Sada, kad je trska stalno pričala o vodi, a ne o putovanju, ona je odlučila da poleti sama.
Kad je stigla do grada, tražila je mesto gde bi prenoćila. Ugledala je statuu Srećnog princa i pomislila:
„Ovo je lepo mesto — ima dobar pogled i zlatni krov nad glavom.“
Ali kad se spremala da spava između nogu statue, kap vode pade na nju.
„Kakvo čudo!“ pomisli lastavica. „Na nebu nema oblaka, a zvezde su bistre, ali neko plače?“
Pogledala je gore — i videla da oči Srećnog princa suze. Suze su mu klizile niz zlatne obraze.

 

[Nina]

„Ko si ti?“ upita lastavica.
„Ja sam Srećni princ,“ odgovori kip.
„Ali zašto plačeš?“
„Dok sam bio živ i imao ljudsko srce,“ reče princ, „nisam znao šta su suze. Živeo sam u palati bez tuge, gde tuga nije smela da uđe.
Sada, kad stojim ovde visoko nad gradom, vidim svu bedu i svu ružnoću, i iako mi je srce od olova — ono sada plače.“
I princ joj ispriča kako dole u maloj kući majka šije haljinu za neku bogatu damu, a dete joj leži bolesno i traži narandžu, ali majka nema novca ni za hranu.
„Mala lastavice,“ reče princ, „hoćeš li joj odneti rubin sa mog mača?“
„Ostajem još samo jednu noć,“ reče lastavica.
Pa je izvadila rubin i odletela kroz grad, noseći ga majci i detetu. Kad se vratila, pričala je princu o tome, i odlučila da ostane još jednu noć.
Sutradan, princ je video dečaka koji drhti od zime jer mu je obuća pohabana.
„Odneseš li mu jedan od mojih safira?“ zamoli princ.

 

[Nina]

Lastavica posluša i odnese mu kamen.
Sledeće noći, princ ugleda devojčicu koja prodaje šibice. Sve joj šibice padoše u kanal i boji se da će je otac istući.
„Odneseš li joj moj drugi safir?“ reče princ.
„Ali tada ćeš biti slep!“ uzviknu lastavica.
„Ipak, molim te,“ reče princ.
I tako, lastavica odnese i drugi kamen.
Sad je princ slep, a lastavica reče:
„Ostajem s tobom zauvek.“
I svake noći pričala mu je o dalekim zemljama, o piramidama i palmama.
Ali kako je postajalo hladno, lastavica je znala da će umreti.
„Poljubiću te u usne,“ reče, „i onda ću poleteti u toplu zemlju.“
„Ne u Egipat,“ reče princ. „Ostani sa mnom još malo.“
Lastavica poljubi Srećnog princa i pade mrtva kraj njegovih nogu. U tom trenutku, u srcu statue nešto puknu — i olovno srce se rascveta na dva dela.

 

[Nina]

Ujutro, gradonačelnik je prolazio trgom.
„Bože, kako ružno izgleda ova statua!“ reče. „Zlato otpalo, dragulji nestali. Bacite je!“
I statua Srećnog princa bi srušena i istopljena u livnici, ali olovno srce se nije rastopilo.
Radnici ga baciše na smetlište gde ležaše i mrtva lastavica.
Tada Bog reče jednom anđelu:
„Donesi mi dve najdragocenije stvari iz grada.“
Anđeo donese olovno srce i mrtvu lastavicu.
Bog reče:„U pravu si. U mom rajskom vrtu ova mala ptica će pevati zauvek, a Srećni princ će biti uz mene zauvek.“