(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
OSAMNAEST LETA
Na današnji dan, pre ravno 18 godina sam otvorila firmu. Pre toga sam radila u državnoj firmi celih 10 godina. Ljudi uglavnom slave 5,10,20 godina rada a ja htedoh da proslavim puniletstvo. Planirala sam da taj dogadjaj bude u restoranu sa najbližima, klijentima, sa muzikom, jedenjem i pijenjem.....onako kako dolikuje, ali se predomislih. Nije ovo vreme za nepotrebne troškove.......tako da danas radno slavimo nas dve....moja direktorka i ja.....Ah, da........nemamo grejanje u centru od prekjuče....pukla neka cevka ....dogrevamo se klimom i grejalicom.....ipak, nema veze.......oko srca mi je toplo i desna šaka mi je vrela jer otiče....moram posle sići do zlatara da mi iseče burmu....ma nije to od burme no od krštenice boje starog zlata......čak se i ova rospija od direktorke raznežila.....eno je smeši se i ne gleda u kalendar no u radnu knjižicu.....računa koliko imamo do penzije. Kako stvari stoje i kako ova vlada smatra da radna sposobnost raste sa godinama starosti, nas dve ćemo biti nezamenljiv deo sutrašnjice još dugo.....kako se primaknemo penziji tako se ona odmakne.....sve će da učine da ostanemo u dobroj kondiciji....
I tako, prodje život od roka do roka, preturismo preko glave sve i svašta, a vala ima toga još......ma ima bre sve da preživimo ako ništa drugo a ono iz inata...
Mila moja sele
nikad nas ne dele
jesmo jedno al' i dva
neka reši ko to zna.
Nas smo dve k'o 2 u 1
ovaj život nije bedan
neg' je bogat...čak i hleban
doduše i malo zajeban.
Ajmo dalje mila drugo
a šta bi smo mi sad drugo,
osmeh hajde ti obuci
i sve tuge sada svuci.
Ali izdrzljive smo mi,docekacemo valjda i tu penziju...
Lepo je čuti da je neko prebrodio ovu ekonomsku krizu 