u prvom sam
prvina bila i muštuluk životu iskala
guja svih zaboravljenih reči
pod kamenom, za ramenom
zakasnelih odbrojavanja
drugom sam
podrugljive osmehe slala bez kajanja.
trajala taman koliko treba.
sekundarom sekla vreme i vene.
junakinja poslednje stranice
najvrednije knjige ćutanja bivala
do trećeg sam stizala bez treme
u nevreme. klanjala se trozupcu
boga mora, prkoseći morama.
kajanja u klupko namotavala
mudrujući pod sečivom inata
četvrti sam ledila, na plamenu
u kap pretvarala. na kocku šećera
četiri kapi za bolje sutra. iza ogledala
od sopstvenih grimasi maske pravila
samouko bezruko. bez vida i stida
u petom sam zapetom odvajala
slogove. znakom se bezumlja podrugivala
đavolskim naumima. strane sveta dodavala
oduzimala doba u nedoba i gledala iz nevida
šestog sam se bojala. šestarom krugove
crtala, čemer gutala vrištala i ćutala
gorljivo, glagoljivo. tri šestice naglavačke obrtala
protiv uroka i svakog zla. nevolji sam volja postajala
sedmom sam pečat i dan poklanjala
zvezdoznalce dozivala pogledima. bez dima
nema vatre, nema sam mudrovala
u inat se inatu inatila, magle sakrivajući pod grlom
osmom sam, od sebe bauka pravila
strahu sam u kosti ulazila noću
i kad hoću. naučena da brojim i na osam
mišjim rupama salivam olovo, smejući se
tuđe sam seme krala, hrabrost sejala
osmom se minutu rugala -
kroz igru brojala, nisam se bojala
ničeg. do sebe
Jasmina Popović
prvina bila i muštuluk životu iskala
guja svih zaboravljenih reči
pod kamenom, za ramenom
zakasnelih odbrojavanja
drugom sam
podrugljive osmehe slala bez kajanja.
trajala taman koliko treba.
sekundarom sekla vreme i vene.
junakinja poslednje stranice
najvrednije knjige ćutanja bivala
do trećeg sam stizala bez treme
u nevreme. klanjala se trozupcu
boga mora, prkoseći morama.
kajanja u klupko namotavala
mudrujući pod sečivom inata
četvrti sam ledila, na plamenu
u kap pretvarala. na kocku šećera
četiri kapi za bolje sutra. iza ogledala
od sopstvenih grimasi maske pravila
samouko bezruko. bez vida i stida
u petom sam zapetom odvajala
slogove. znakom se bezumlja podrugivala
đavolskim naumima. strane sveta dodavala
oduzimala doba u nedoba i gledala iz nevida
šestog sam se bojala. šestarom krugove
crtala, čemer gutala vrištala i ćutala
gorljivo, glagoljivo. tri šestice naglavačke obrtala
protiv uroka i svakog zla. nevolji sam volja postajala
sedmom sam pečat i dan poklanjala
zvezdoznalce dozivala pogledima. bez dima
nema vatre, nema sam mudrovala
u inat se inatu inatila, magle sakrivajući pod grlom
osmom sam, od sebe bauka pravila
strahu sam u kosti ulazila noću
i kad hoću. naučena da brojim i na osam
mišjim rupama salivam olovo, smejući se
tuđe sam seme krala, hrabrost sejala
osmom se minutu rugala -
kroz igru brojala, nisam se bojala
ničeg. do sebe
Jasmina Popović
