Imao sam velike planove tog leta, ali sve se izjalovilo. Bila je to 1979. godina, imao sam 18 godina, bio sam u naponu snage, barem sam tada tako mislio, jer kasnije je ispalo da je bio dovoljan jedan jedini slučaj da se sve to, kompletna snaga, svest i sjedinjenost živih i mrtvih ćelija tela ponositog... da se sve to raspadne kao kula od karata na uraganskom vetru.
Ispalo je, te davne 1979. godine, da niko iz mog društva neće ići na more, nego došla neka čudna, okašnjela moda da se ide na radne akcije. Uvek sam se užasavao fizičkog rada, a sad su svi moji drugovi, kao i devojke na koje sam otkidao, stupali u radne brigade, nosili ofucane uniforme, znojili se, pili i ševili se po divljim livadama sve u šesnaest. Ako nisam želeo ispasti jajara morao sam se i ja prijaviti, zanemariti činjenicu da zapravo i jesam jajara...ili da ću to uskoro i bukvalno postati...
Moj otac, direktor seoske zadruge, bio je oduševljen kad sam načeo tu temu. Konačno ću postati čovek i komunista! Majka baš i nije bila presretna jer sam za nju još uvek bio njezino malo dete, ali majke su majke... dok mi se mlađi brat, koji je već njušio propast komunizma, rugao da sam fizikalac. Ali veći je problem bio taj što su gotovo sva mesta već bila popunjena. Na kraju je ispalo da ću svoju radnu akciju akcijašiti u Jajincima, jednom zabačenom selu, što je bilo dobro, ali užasno je bilo to što niko od mojih prijatelja nije išao sa mnom; svi su već našli mesta na znatno probitačnijim projektima – autocestama, nasipima i tunelima. Ali bilo me stid sad odustati, imao sam, na kraju krajeva, već osamnaest godina.
Omladinska radna akcija (skraćeno: ORA) „Bele koke“, 1979. – tako je glasilo službeno ime te moje nesretne radne akcije, proklete ORE, u koju sam neoprezno stupio i vratio se kući osramoćen, kao mladi racku na pojilu.
Brigadiri su me zamrzili već na samom početku. Brigadirke, sve neke robusne, blajhane ili pak naoksiđene, sprdale su se sa mnom na svakom koraku. Nisam imao nikakvih šansi. Kramp koji su mi dali stalno je ispadao s drške. Mislim da su mi to smestili. Od lopate sam dobio gnojne žuljeve u roku od jednog sata – mislim da mi je neko dršku namazao kiselinom. Svi bi pevali pesme tipa „bele koke s neba pale, celo selo zajebale!“, a onda bi, po dogovoru, naglo ućutali tako da se čuo samo moj kreštavi tenor. I još bi me u šali – ali gruba je to šala, gruba i nehumana – korili jer sam, eto, opsovao, a to ne priliči brigadiru!
Trećeg dana akcije komandant brigade pozvao me na razgovor:
„Jel' ti znaš šta mi ovde zapravo gradimo?“, pitao me.
„Ovo je radna akcija...“, rekao sam.
„To svi znaju, ali šta tačno gradimo? Čime se bavimo? Ne znaš... Vidiš, to nije slučajno. Ti si sasvim nezainteresovan za druge ljude, u planu imaš samo lični interes, opšta dobrobit te ni najmanje ne zanima.“
„...?“
„Farmu pilića gradimo, da bi radni ljudi imali šta jesti, znaš ti to? Sada znaš, nadam se... Farma treba biti gotova kroz tri meseca – ili koji dan ranije – i tad će sve kokoške iz okolnih sela ovde živeti i privređivati. Imaće sve što kokama treba! Ali do tada im treba pomoći...“
I, da ne dužim, jedan je seljak, neki Rajko Budak, imao neki ludi kokošinjac, koke nisu htele ležati na jajima. Izlegle bi jaje pa ga ostavili na kiši. Pričalo se da je tome tako otkako im je stari petao završio u loncu, a novi, beli, očito nije imao načina...
Svaki sam dan svojih šesnaest sati morao ležati na jajima, u složenoj i lavirintskoj građevini od slame, kojom se Budak ponosio. Da bi stvar bila sramotnija, morao sam to činiti potpuno go, dok su mi se žute slamke zabadale u slabine, a kokoši ljute zbog moga štrajkolomstva kljucale me stalno po nogama i poviše nogu...
Da se razumemo, nije tamo bilo ni loše. Stari Budak („stari“, he-he, nije imao valjda ni 40 godina, ali tada mi se činilo da je to velika starost!) stalno me nutkao rakijom, a njegova žena kolačima. A tek onaj osećaj koji čoveka obuzme kad jajetu pukne ljuska – to je nešto neopisivo, ali dalje od toga ne znam, jer bi me nakon prve napukline Budakova žena – zadužena za pilićarenje – izbacila iz proizvodnog procesa.
Da, ne bi to bilo loše, samo da je ostalo u tajnosti. Ali ovaj je ispričao onome, onaj nekom drugom i vest je stigla u moje malo mesto još i pre nego što sam se vratio s ORE – bez udarničke značke, istina, ali s usmenom pohvalom komandanta brigade.
Prvih dana niko ništa nije govorio, samo bi neko, u prolazu, zakokodakao čim bih se ja našao u blizini. Uskoro začuh i prve uzvike: jajara, kokan i slično. Sve ređe su me pozivali u društvo. Nijedna me devojka više nije pogledala u oči, a ako bi nekoj od njih okupirao vidokrug, gledala bi kroz mene kao da sam zrak, prazan zrak.
I tako je moj život završio. Onaj što je živeo dalje pod onim istim imenom, to nisam ja.
Zato ću ovde stati. Vreme je da...
.
