Sunčano jutro, napokon, posle onolikih kiša.
Oduševljeno sam krenula u šetnju po jezeru, odavno nisam…. u daljini se video zelenkasti odblesak….
Lagano hodam i udišem vazduh pun mirisa, najviše osećam divlju nanu, koja baš sada cveta……
Idući tako nailazim na “potočić”. Jedan čovek kaže: preskoči, nije to potok, to je iz senkruga, onih gore, što još uvek nemaju kanalizaciju, puštaju sve u jezero!
Rekoh “strašno”, i čovek se složio samnom, nemoćno sležući ramenima:
A dolaze i odrasli i deca tu da se kupaju! Ja sam mojima zabranio to, mogu samo da se šetaju!
Nastavila sam dalje, tražila sam neko mesto gde bih sela uz vodu.
Volim da posmatram talase, patkice, viline konjice, žabice, biljčice, koje rastu uz vodu…
Tražila, ali uzalud, na sve strane plastične kese i flaše, kese od razno-raznih slatkiša, limenke piva i koka-kole ... išla sam i dalje, pa ne može svuda da bude tako...opet, ništa, prizor isti ….
I nađoh, jedno manje prljavo mesto, koje sam raščistila…. taman sam sela, prolazi iznad putem neki pecaroš:
-Uživate?
Bio je sarkastičan i vrlo besan:
-Svi bacaju, niko da počisti!
Rekao je.
Kada bi svako svoj lom vraćao sa sobom, ne bi bilo ovako, odgovorila sam, i sama iznervirana….
Uto nailazi stado koza, iza njega jedna starija žena, nosi štap i briše znoj sa čela ….. ćuti ….. i požuruje svoje radoznalo stado, koje je malo zastalo …
Naspram mene, na drugoj obali, neki galamljivi momci izigravaju pecaroše uz ladno pivo iz limenki.
Jedan od njih se iznervirao što još ništa nije ulovio.
Njegov drugar, otpi još jedan gutljaj piva, promućka konzervu i baci je pravo u jezero:
-Za pecanje treba imati znanja, ne može to svako!
A ja sam se pitala, šta oni misle, koje to ribe mogu da opstaju u ovakvoj vodi, i ako se ovako nastavi da li će i najizdržljivije preživeti.
Za to vreme, vodom su plovile patkice, nesvesne svega što se dešava oko njih…….
Oduševljeno sam krenula u šetnju po jezeru, odavno nisam…. u daljini se video zelenkasti odblesak….
Lagano hodam i udišem vazduh pun mirisa, najviše osećam divlju nanu, koja baš sada cveta……
Idući tako nailazim na “potočić”. Jedan čovek kaže: preskoči, nije to potok, to je iz senkruga, onih gore, što još uvek nemaju kanalizaciju, puštaju sve u jezero!
Rekoh “strašno”, i čovek se složio samnom, nemoćno sležući ramenima:
A dolaze i odrasli i deca tu da se kupaju! Ja sam mojima zabranio to, mogu samo da se šetaju!
Nastavila sam dalje, tražila sam neko mesto gde bih sela uz vodu.
Volim da posmatram talase, patkice, viline konjice, žabice, biljčice, koje rastu uz vodu…
Tražila, ali uzalud, na sve strane plastične kese i flaše, kese od razno-raznih slatkiša, limenke piva i koka-kole ... išla sam i dalje, pa ne može svuda da bude tako...opet, ništa, prizor isti ….
I nađoh, jedno manje prljavo mesto, koje sam raščistila…. taman sam sela, prolazi iznad putem neki pecaroš:
-Uživate?
Bio je sarkastičan i vrlo besan:
-Svi bacaju, niko da počisti!
Rekao je.
Kada bi svako svoj lom vraćao sa sobom, ne bi bilo ovako, odgovorila sam, i sama iznervirana….
Uto nailazi stado koza, iza njega jedna starija žena, nosi štap i briše znoj sa čela ….. ćuti ….. i požuruje svoje radoznalo stado, koje je malo zastalo …
Naspram mene, na drugoj obali, neki galamljivi momci izigravaju pecaroše uz ladno pivo iz limenki.
Jedan od njih se iznervirao što još ništa nije ulovio.
Njegov drugar, otpi još jedan gutljaj piva, promućka konzervu i baci je pravo u jezero:
-Za pecanje treba imati znanja, ne može to svako!
A ja sam se pitala, šta oni misle, koje to ribe mogu da opstaju u ovakvoj vodi, i ako se ovako nastavi da li će i najizdržljivije preživeti.
Za to vreme, vodom su plovile patkice, nesvesne svega što se dešava oko njih…….