- Poruka
- 7.211
Nakon dugog premišljanja, doneo sam, kako se ispostavilo, jednu od lakših, ali veoma važnu odluku u životu: odluku da napustim Alfa Banku i krenem dalje. Svakodnevni pritisci koje nam serviraju, i besmislice koje iz njih proizilaze, kao i činjenica da sveukupna situacija u svetu (istini za volju, za koju ABS nikako ne može sama biti kriva) tera čoveka na velike odluke -učinili su da se više ne osećam delom banke i ne vidim nijedan mogući način za lični doprinos. Jednostavno, ne želim više da budem deo nečega što po mom skromnom mišljenju nema budućnost, i kao odgovoran čovek prema svojoj deci, supruzi i sebi, ne mogu čekati da kraj dođe već ću se sam pokrenuti ranije. Kažu da su brodovi najsigurniji u luci, ali brodovi za to ne služe.
Napominjem da su redovi koji slede moje i samo moje lično mišljenje, stavovi i viđenja trenutnog stanja u banci, finansijskom sektoru uopšte, kao i u ovoj napaćenoj zemlji. Nesporno, iz njih će svako moći da zaključi koji su razlozi moje odluke. Ukoliko neko ovo doživi lično, u negativnom smislu, to mi svakako nije bila namera. Ali, ako neko ovo doživi lično u kontra-smislu, i oseća isto, ili da govorim umesto njega, biću ponosan na odluku o pisanju mejla koji je pred vama. Smatram da je ovo minimum korektnosti prema ljudima sa kojima sam proveo skoro četiri godine.
Poštovane kolege,
Pre svih, obraćam se vama iz filijala, koji obavljate najteži deo posla, a svakako će mi biti drago da i šačica onih koji izistinski uživaju zahvaljujući našem pomenutom radu pročita ove redove. Trenutna situacija u zemlji, a i šire, za koju smo najmanje krivi mi o kojima je ovde reč, tera nas da se uljuljkavamo u lažnu sigurnost koju predstavlja plata za koju radimo. Svako od nas može sa pravom reći da je njegova plata najbitnija i najpotrebnija. Ja prvi! Imam dvoje male dece i ženu, koja u ovoj zemlji ne može da radi ono za šta se školovala. Pitanje je, šta možete od te plate? Možete li da letujete, putujete, gradite kuću, vozite nova kola? Naravno, možete - ako uzmete kredit. I šta ste onda? Robovi. Upravo robovi te lažne sigurnosti. Do sada sam kao i najveći broj vas trpeo, stavio prioritete na prvo mesto. “Namaći hleb na trpezu”, bilo mi je najbitnije. Ali, ovo što se dešava u našoj banci, stavlja na prvo mesto nešto mnogo više i bitnije od hleba - ljudsko dostojanstvo! Pritisci kojima smo svakodnevno izloženi, ucene, preteći mejlovi kojima nas obasipa ona šačica sa početka ovih redova, vređaju dostojanstvo svakoga od nas. Što je gore, oni misle da će tim metodama stvoriti rezultate, da će tako moći još koju godinu da borave ovde, da će na taj način kupiti poverenje svojih zaposlenih i privoleti ih da predano rade. Ne biva to u Srbiji, ovaj narod nije trpeo ni mnogo jače i veće, nije to mentalitet roba koji njima odgovara. Uostalom, neka pogledaju šta se dešava sa njihovim narodom u Grčkoj - neće da trpe to isto!
Radio sam u nekoliko ekspozitura i jako dobro znam da ste svi predani svom poslu, radite najbolje što možete i dajete svoj maksimum. Maksimum nije isti, kao što ni svi mi nismo. Jednako kolege u Paraćinu kao u Beogradu ili bilo gde drugde. Ali ovo što se od nas sada traži je zaista nemoguće! Da zovemo familiju i rodbinu, da nudimo kredite kome i gde god stignemo, da idemo na pijacu i gledamo kako se radi. Šta je sledeće? Da zaustavljamo đubretare kad odnose smeće i nudimo im proizvode? Sve je to zaista i bez preterivanja u najmanju ruku smešno. To je ipak ispod svakog dostojanstva! Prebacivanje ljudi iz filijale u filijalu, šetanje sa jednog mesta na drugo, ne samo da neće dati rezultate nego će upravo dovesti do samo bržeg urušavanja onoga što se, po mom mišljenju, već uveliko ruši. Mišljenja sam da tim pritiscima upravo i žele da nas nateraju da odemo sami, kako bi izbegli plaćanje obaveza koje imaju prema nama ukoliko nas proglase viškovima, jer, pogledajte realnosti u oči... Tržište kredita je mrtvo! Čak i kada imamo zahtev, čeka se po nekoliko dana i uglavnom klijenti bivaju odbijeni! Uz nekakve trivijalne razloge i objašnjenja. Prosto, nije im u interesu da odobre kredit kad nema ko da ga vrati. Onda, nekakve Wow kartice i osiguranja, koja i onda kada bi ih neko uzeo, zamislite - aplikacija ne radi! Čak nas sada i ubeđuju kako je sporost našeg sistema (podsetiću vas, onog čija je implementacija jedan od najvažnijih momenata u istoriji banke?!) upravo naša prednost, jer nam tobože daje vremena da nudimo klijentima proizvode! Da se ne lažemo, banka živi od kredita i provizija, sve ostalo su šarene laže. Nekakve humanitarne akcije i društvena odgovornost... Krečenje školskih dvorišta. Sve je to lepo. Ali odnos prema zaposlenima? One “naše vrednosti”, koje vise poput ikona (neka mi bog oprosti zbog poređenja), iznad glava svakoga od nas, poštuju li se drage moje kolege? Poštuju li ih pre svega oni koji su ih tamo okačili?
Po mom mišljenju, dakle, a zbog svih vas, želeo bih da grešim, vreme je da se polako pakuju i idu iz Srbije, pa sada gledaju kako da banku dovedu u red, i pripreme je za nekog kupca. Verovatno zato su sada ove obuke, za mnoge od nas (blagajnika recimo) i po prvi put organizovane posle nekoliko godina rada, prepravke u hostu, zvanje klijenata i traženje ličnih karti i ostalo... Da se isprave greške koje nisu bile bitne kada su se krediti delili “na dobar dan”. A sada se igramo banke. Sad odjedanput postoje nekakve šifre, time delay i saključarstvo, jer ovakve kakvi smo niko neće da nas kupi. Jedino vrede nekretnine koje banka ima i časni ljudi koji u njoj rade!
Potpuno smo nezaštićeni, i od matične nam kuće i od države. Ovo sve im je i dozvoljeno, jer ne postoji pravna država, jer NBS žmuri pred grubim kršenjem procedura. Sindikat ne postoji gospodo! Da postoji, učinili bi nešto odmah po raskidu Kolektivnog ugovora i neisplaćenog regresa. Vi koji plaćate članarinu i mislite da će vam to sačuvati posao, pogledajte realnosti u oči i bolje ostavite te pare “sa strane”, kupite ženi ili mužu, ili detetu, neki poklon. Raskid ugovora su pravdali krizom u svetu i time kako banka još od 2007-08. teško živi (čisto podsećanja radi, govorim o mejlovima koje ste svi imali prilike da čitate), a samo pre šest ili nešto više meseci, posle određenih tekstova u štampanim medijima, ubeđivali su nas kako beležimo rast itd. A sa druge strane, kupuju banku, u matičnoj zemlji, i opet nas ubeđuju kako to nema veze sa nama i kako kapitali nisu povezani. Jedino su kapitali i povezani u svetu. Dakle, okrenuti smo i ostavljeni sami sebi.
Šta onda uraditi? Daću vam primer. Ja sam nedavno odbio da me usred radnog vremena prebace na potpuno drugi kraj grada i na taj način direktno ugroze moje privatne planove za taj dan, jer nije isto stići kući za petnaest minuta ili za sat i po vremena. Imamo mi valjda život i planove mimo banke... decu, porodicu?... Njihova (rukovodećeg kadra) reakcija na moje odbijanje je bila - ništa, muk. Ne znaju oni da se snađu u takvim situacijama. Dakle, drage kolege, pokažite im svoje dostojanstvo! Ovo nije poziv na štrajk, protest ili tome slično - nikako (to je pomalo demode), već samo “napad” na vašu savest, jer poštovanje mora biti obostrano, uzajamno, a nikako jednostrano. Ljudi koji rukovode filijalama, na regionalnom nivou, imaju hrabrosti da idu samo dotle dokle im sami dozvolite, jer i oni su samo zaposleni. Radnici, isto kao i svi vi.
Najveći broj vas se boji (i ja sam donedavno), uplašen je da će izgubiti posao, a nesvestan da će isto tako vrlo brzo naći drugi. Jer, mi koji smo navikli da radimo za trista-četiristo eura, dok god imamo dve ruke nećemo biti gladni. Za gospodu, koja iza pomenutog iznosa imaju još poneku nulu, nisam siguran. Kako god, svima vam želim od srca sve najbolje i da što pre, ako bog da, nađete nešto bolje, jer, po mom mišljenju, vrlo brzo će zakucati na vrata situacija u kojoj ćete rođenoj majci, ocu, ženi, mužu, sestri ili bratu morati da nudite kredit kako biste zadržali posao. Ne želim vam to već da shvatite što i ja. Ukoliko govorim u ime samo jednog od vas, onda sam ovom porukom postigao šta sam želeo. Samo hrabro i srećno!
Završiću moje obraćanje vama rečima velikog pisca, F.M. Dostojevskog, koji u “Zapisima iz podzemlja” kaže, citiram: “Kada bi umesto dvorca bio kokošarnik i kada bi počela da pada kiša, ja bih, možda, ušao u kokošarnik da ne pokisnem, ali ipak kokošarnik ne bih priznao za dvorac iz zahvalnosti što me je zaštitio od kiše. Vi čak kažete da je u tom slučaju svejedno da li je kokošarnik ili palata. Da - odgovaram ja - kada bi čovek živeo samo zato da ne pokisne...” Živite li, drage moje kolege, samo da ne pokisnete?!
Zdravlja vam želim!
P.S. Neopisivo mi je žao što više nisam u mogućnosti da pošaljem svima ovaj mejl, ali širite dalje slobodno ako mislite slično!
Srdačan pozdrav!
Napominjem da su redovi koji slede moje i samo moje lično mišljenje, stavovi i viđenja trenutnog stanja u banci, finansijskom sektoru uopšte, kao i u ovoj napaćenoj zemlji. Nesporno, iz njih će svako moći da zaključi koji su razlozi moje odluke. Ukoliko neko ovo doživi lično, u negativnom smislu, to mi svakako nije bila namera. Ali, ako neko ovo doživi lično u kontra-smislu, i oseća isto, ili da govorim umesto njega, biću ponosan na odluku o pisanju mejla koji je pred vama. Smatram da je ovo minimum korektnosti prema ljudima sa kojima sam proveo skoro četiri godine.
Poštovane kolege,
Pre svih, obraćam se vama iz filijala, koji obavljate najteži deo posla, a svakako će mi biti drago da i šačica onih koji izistinski uživaju zahvaljujući našem pomenutom radu pročita ove redove. Trenutna situacija u zemlji, a i šire, za koju smo najmanje krivi mi o kojima je ovde reč, tera nas da se uljuljkavamo u lažnu sigurnost koju predstavlja plata za koju radimo. Svako od nas može sa pravom reći da je njegova plata najbitnija i najpotrebnija. Ja prvi! Imam dvoje male dece i ženu, koja u ovoj zemlji ne može da radi ono za šta se školovala. Pitanje je, šta možete od te plate? Možete li da letujete, putujete, gradite kuću, vozite nova kola? Naravno, možete - ako uzmete kredit. I šta ste onda? Robovi. Upravo robovi te lažne sigurnosti. Do sada sam kao i najveći broj vas trpeo, stavio prioritete na prvo mesto. “Namaći hleb na trpezu”, bilo mi je najbitnije. Ali, ovo što se dešava u našoj banci, stavlja na prvo mesto nešto mnogo više i bitnije od hleba - ljudsko dostojanstvo! Pritisci kojima smo svakodnevno izloženi, ucene, preteći mejlovi kojima nas obasipa ona šačica sa početka ovih redova, vređaju dostojanstvo svakoga od nas. Što je gore, oni misle da će tim metodama stvoriti rezultate, da će tako moći još koju godinu da borave ovde, da će na taj način kupiti poverenje svojih zaposlenih i privoleti ih da predano rade. Ne biva to u Srbiji, ovaj narod nije trpeo ni mnogo jače i veće, nije to mentalitet roba koji njima odgovara. Uostalom, neka pogledaju šta se dešava sa njihovim narodom u Grčkoj - neće da trpe to isto!
Radio sam u nekoliko ekspozitura i jako dobro znam da ste svi predani svom poslu, radite najbolje što možete i dajete svoj maksimum. Maksimum nije isti, kao što ni svi mi nismo. Jednako kolege u Paraćinu kao u Beogradu ili bilo gde drugde. Ali ovo što se od nas sada traži je zaista nemoguće! Da zovemo familiju i rodbinu, da nudimo kredite kome i gde god stignemo, da idemo na pijacu i gledamo kako se radi. Šta je sledeće? Da zaustavljamo đubretare kad odnose smeće i nudimo im proizvode? Sve je to zaista i bez preterivanja u najmanju ruku smešno. To je ipak ispod svakog dostojanstva! Prebacivanje ljudi iz filijale u filijalu, šetanje sa jednog mesta na drugo, ne samo da neće dati rezultate nego će upravo dovesti do samo bržeg urušavanja onoga što se, po mom mišljenju, već uveliko ruši. Mišljenja sam da tim pritiscima upravo i žele da nas nateraju da odemo sami, kako bi izbegli plaćanje obaveza koje imaju prema nama ukoliko nas proglase viškovima, jer, pogledajte realnosti u oči... Tržište kredita je mrtvo! Čak i kada imamo zahtev, čeka se po nekoliko dana i uglavnom klijenti bivaju odbijeni! Uz nekakve trivijalne razloge i objašnjenja. Prosto, nije im u interesu da odobre kredit kad nema ko da ga vrati. Onda, nekakve Wow kartice i osiguranja, koja i onda kada bi ih neko uzeo, zamislite - aplikacija ne radi! Čak nas sada i ubeđuju kako je sporost našeg sistema (podsetiću vas, onog čija je implementacija jedan od najvažnijih momenata u istoriji banke?!) upravo naša prednost, jer nam tobože daje vremena da nudimo klijentima proizvode! Da se ne lažemo, banka živi od kredita i provizija, sve ostalo su šarene laže. Nekakve humanitarne akcije i društvena odgovornost... Krečenje školskih dvorišta. Sve je to lepo. Ali odnos prema zaposlenima? One “naše vrednosti”, koje vise poput ikona (neka mi bog oprosti zbog poređenja), iznad glava svakoga od nas, poštuju li se drage moje kolege? Poštuju li ih pre svega oni koji su ih tamo okačili?
Po mom mišljenju, dakle, a zbog svih vas, želeo bih da grešim, vreme je da se polako pakuju i idu iz Srbije, pa sada gledaju kako da banku dovedu u red, i pripreme je za nekog kupca. Verovatno zato su sada ove obuke, za mnoge od nas (blagajnika recimo) i po prvi put organizovane posle nekoliko godina rada, prepravke u hostu, zvanje klijenata i traženje ličnih karti i ostalo... Da se isprave greške koje nisu bile bitne kada su se krediti delili “na dobar dan”. A sada se igramo banke. Sad odjedanput postoje nekakve šifre, time delay i saključarstvo, jer ovakve kakvi smo niko neće da nas kupi. Jedino vrede nekretnine koje banka ima i časni ljudi koji u njoj rade!
Potpuno smo nezaštićeni, i od matične nam kuće i od države. Ovo sve im je i dozvoljeno, jer ne postoji pravna država, jer NBS žmuri pred grubim kršenjem procedura. Sindikat ne postoji gospodo! Da postoji, učinili bi nešto odmah po raskidu Kolektivnog ugovora i neisplaćenog regresa. Vi koji plaćate članarinu i mislite da će vam to sačuvati posao, pogledajte realnosti u oči i bolje ostavite te pare “sa strane”, kupite ženi ili mužu, ili detetu, neki poklon. Raskid ugovora su pravdali krizom u svetu i time kako banka još od 2007-08. teško živi (čisto podsećanja radi, govorim o mejlovima koje ste svi imali prilike da čitate), a samo pre šest ili nešto više meseci, posle određenih tekstova u štampanim medijima, ubeđivali su nas kako beležimo rast itd. A sa druge strane, kupuju banku, u matičnoj zemlji, i opet nas ubeđuju kako to nema veze sa nama i kako kapitali nisu povezani. Jedino su kapitali i povezani u svetu. Dakle, okrenuti smo i ostavljeni sami sebi.
Šta onda uraditi? Daću vam primer. Ja sam nedavno odbio da me usred radnog vremena prebace na potpuno drugi kraj grada i na taj način direktno ugroze moje privatne planove za taj dan, jer nije isto stići kući za petnaest minuta ili za sat i po vremena. Imamo mi valjda život i planove mimo banke... decu, porodicu?... Njihova (rukovodećeg kadra) reakcija na moje odbijanje je bila - ništa, muk. Ne znaju oni da se snađu u takvim situacijama. Dakle, drage kolege, pokažite im svoje dostojanstvo! Ovo nije poziv na štrajk, protest ili tome slično - nikako (to je pomalo demode), već samo “napad” na vašu savest, jer poštovanje mora biti obostrano, uzajamno, a nikako jednostrano. Ljudi koji rukovode filijalama, na regionalnom nivou, imaju hrabrosti da idu samo dotle dokle im sami dozvolite, jer i oni su samo zaposleni. Radnici, isto kao i svi vi.
Najveći broj vas se boji (i ja sam donedavno), uplašen je da će izgubiti posao, a nesvestan da će isto tako vrlo brzo naći drugi. Jer, mi koji smo navikli da radimo za trista-četiristo eura, dok god imamo dve ruke nećemo biti gladni. Za gospodu, koja iza pomenutog iznosa imaju još poneku nulu, nisam siguran. Kako god, svima vam želim od srca sve najbolje i da što pre, ako bog da, nađete nešto bolje, jer, po mom mišljenju, vrlo brzo će zakucati na vrata situacija u kojoj ćete rođenoj majci, ocu, ženi, mužu, sestri ili bratu morati da nudite kredit kako biste zadržali posao. Ne želim vam to već da shvatite što i ja. Ukoliko govorim u ime samo jednog od vas, onda sam ovom porukom postigao šta sam želeo. Samo hrabro i srećno!
Završiću moje obraćanje vama rečima velikog pisca, F.M. Dostojevskog, koji u “Zapisima iz podzemlja” kaže, citiram: “Kada bi umesto dvorca bio kokošarnik i kada bi počela da pada kiša, ja bih, možda, ušao u kokošarnik da ne pokisnem, ali ipak kokošarnik ne bih priznao za dvorac iz zahvalnosti što me je zaštitio od kiše. Vi čak kažete da je u tom slučaju svejedno da li je kokošarnik ili palata. Da - odgovaram ja - kada bi čovek živeo samo zato da ne pokisne...” Živite li, drage moje kolege, samo da ne pokisnete?!
Zdravlja vam želim!
P.S. Neopisivo mi je žao što više nisam u mogućnosti da pošaljem svima ovaj mejl, ali širite dalje slobodno ako mislite slično!
Srdačan pozdrav!
), da da otkaz i da ide u tri lepe samo da ne buude duze izlozen mobingu.
