Ken. S. Keys: "Ako čovek pati za onim što nema, propada mu ono što ima."
*
Bettz J. Eadie: "Mogla sam da vidim da je on u svoj život uneo snagu nekih od duhovnih zakonitosti kojima sam i ja bila učena – da iz samoopraštanja svako opraštanje počinje, jer mi ne možemo da volimo druge ako najpre ne volimo sebe, kao i to da bi bili u stanju da prevaziđemo teskoću kojom se suočavamo moramo prihvatiti sva naša iskustva kao dobra, ma kako loša ona izgledaju pošto pomažu naš duhovni razvoj zbog kojeg se i nalazimo na ovoj zemlji da bi ga ostvarili."
*
A. Einstein: "Problem kojim se suočavamo nikada ne može biti rešen istim nivoom svesti kojim je kreiran."
*
Jevrejska poslovica: "Žalio sam sebe jer nisam imao cipele dok nisam sreo čoveka koji nije imao stopala."
***
Preživljene traume i zločini ostave posledice. Najčešći je posttraumatski stresni poremećaj. Čak i kada su incidenti blaži mogu prouzrokovati mentalni disbalans. Ako se ne suoči time, i ako preživljena trauma služi kao izgovor i opravdanje za neprihvatljivo ponašanje, jačaju samoobmane i otežava se oporavak. Naneta šteta se još više povećava kada se dozvoli da parališe i gospodari životom.
Opraštanje nije mistični dogadjaj koji se iznenadno pojavi, već je izbor i svesna odluka da se oslobodi neprijatnog iskustva. Nasilnik zlodelom nanese psihičku ozledu žrtvi u vidu snažnog, destruktivnog osećanja koje zakloni i zagluši ostala. Izbije u prvi plan i postane najbliži pratilac svesnog nivoa, pa utiče na formiranje misli. Razmišljanje postane krug očaja i bespomoćnosti iz kojeg se ne pronalazi izlaz. U tom slučaju je dobro potražiti stručnu pomoć.
Koristan je i razgovor sa porodicom i prijateljima. Pruža šansu da se neprijatno iskustvo sagleda iz drugačije perspektive i da dodje do drugačijeg podsticaja koji može usmeriti um ka nadsvesnom. Ponekad je dovoljna samo nova i drugačija misao da razori suženi i zatvoreni krug razmišljanja i otvori čitavo bogatstvo mogućnosti i izbora.
Mir se ne postiže uvek promenom okolnosti, već i promenom načina razmišljanja. Kroz Duhovnu svest se sagleda dublji smisao koji da nadu. Ograničeno, površno razumevanje egzistencije vodi u pesimizam, dok duhovni uvid proširuje vidik i vodi ka optimizmu. Pesimista se koncentriše na ono što mu nedostaje. Optimista vidi lepotu i smisao u onome što ima. Ispunjen je radošću i zahvalnošću za neizmerno bogatsvo egzistencije koja mu je na raspolaganju i u kojoj može da uživa.
Jovan Jovanović Zmaj je to lepo dočarao u pesmici o dva druga i ruži. Jedan drug je primećivao samo nedostatke u životu. Zbog toga je uvek bio skrhan i mizeran. Njegov prijatelj je u svemu video skriveni smisao. Neprestano je pronalazio razlog za radost i uživanje. Kada se pesimista požalio svome drugu optimisti kako je tužan što ruža ima trnje iako je lepa, njegov drug je video razlog više da bude radostan, pa je ushićeno uzviknuo: "Radujmo se druže što se i na trnu mogu naći ruže."
Promena načina razmišljanja dovodi do drugačijeg doživljavanja okolnosti. Život nam svakog momenta pruža mogućnost da osetimo njegovu punoću. Koji spokoj se može naći u utapanju vlastite svesti sa svešću univerzuma. Koliko puta izaberemo da osluškujemo pritajeno rominjanje kišnih kapi dok okrepljuju žedno bilje posle dugotrajne suše? Ili slušamo zvuke radosti u razdraganom dečijem smehu? Utonemo u magičnu žudnju letnje noći? Izložimo telo prijatnoj toplini sunčevih zraka? Udišemo miris jutarnje kafe, tek ispečenog hleba ili sveže pokošene trave? Prošetamo uskom šumskom stazom i prepustimo se božijem miru u svetoj tišini ambijenta? Pronadjemo lepotu čak i u gradskoj buci, jer svedoči o životnom poletu užurbanih ljudi? Koliko puta smo spremni da se odreknemo ograničene individualnosti da bi se sjedinili višom svešću univerzuma?
Kad god se upletemo u mrežu egoističnih misli udaljimo se od duhovnog potencijala. Ne shvatamo da uvek imamo izbor doživljavanja svakog trenutka. Samo od nas zavisi da li ostajemo zarobljeni iluzornom otudjenošću ili nastojimo sagledati dublji smisao. Naša duša je beskonačno, večno bitisanje. Što nas trenutno muči je privremeno komešanje talasa na površini. Kada se utiša bura nestaće i valova. Sve će opet biti mirno i svetlo.
Ništa ne treba shvatati suviše tragično. Ako se zagleda u jednu tačku ona raste i blokira vidik. Isto je i sa problemom. Kada se misli samo o njemu postaje veći nego što jeste. Damo mu moć, pa pojava preplavi suštinu. Kroz suženu prizmu problema ne vidimo jasno ni sebe, ni život. Sve što nam se dešava nosi neku pouku. Samo, nismo uvek spremni da je sagledamo. Razumemo je tek kada se oslobodimo vlastitog očekivanja i arogantnosti.
Osvešćen čovek se ne prepušta besu i očaju, već se trudi da prodre do dubljeg, unutrašnjeg sklada i mira. Zna da će tako bolje shvatiti neprijatni incident. Ne prepušta se mržnji, već pokušava da razume i pronađe uzrok disfunkcionalnosti u nasilniku. Da shvati zašto se identifikovao nižim strastima koje su ga navele da izvrši nasilno i nemoralno delo. Na taj način je u stanju da mu lakše oprosti i tako pomogne sam sebi. Oproštanjem se rasteriti i ostavi neprijatni dogadjaj u prošlosti. Ne dozvoli da ga kontroliše i upravlja daljnjim tokom životom.
Nasilnik je čovek koji boravi u mraku, koji se nije izdigao do svetlosti svoje duše. Zato nema orijentaciju i ne vidi kuda ide. Takav čovek očajnički luta i u tom lutanju ne povređuje samo druge, već i sebe. Tek kada žrtva shvati da je nasilnik, takođe, žrtva koja je ostala zarobljena njenim iskustvima, odlučnije nastoji da izađe iz vlastitog kruga mizerije.
*
Bettz J. Eadie: "Mogla sam da vidim da je on u svoj život uneo snagu nekih od duhovnih zakonitosti kojima sam i ja bila učena – da iz samoopraštanja svako opraštanje počinje, jer mi ne možemo da volimo druge ako najpre ne volimo sebe, kao i to da bi bili u stanju da prevaziđemo teskoću kojom se suočavamo moramo prihvatiti sva naša iskustva kao dobra, ma kako loša ona izgledaju pošto pomažu naš duhovni razvoj zbog kojeg se i nalazimo na ovoj zemlji da bi ga ostvarili."
*
A. Einstein: "Problem kojim se suočavamo nikada ne može biti rešen istim nivoom svesti kojim je kreiran."
*
Jevrejska poslovica: "Žalio sam sebe jer nisam imao cipele dok nisam sreo čoveka koji nije imao stopala."
***
Preživljene traume i zločini ostave posledice. Najčešći je posttraumatski stresni poremećaj. Čak i kada su incidenti blaži mogu prouzrokovati mentalni disbalans. Ako se ne suoči time, i ako preživljena trauma služi kao izgovor i opravdanje za neprihvatljivo ponašanje, jačaju samoobmane i otežava se oporavak. Naneta šteta se još više povećava kada se dozvoli da parališe i gospodari životom.
Opraštanje nije mistični dogadjaj koji se iznenadno pojavi, već je izbor i svesna odluka da se oslobodi neprijatnog iskustva. Nasilnik zlodelom nanese psihičku ozledu žrtvi u vidu snažnog, destruktivnog osećanja koje zakloni i zagluši ostala. Izbije u prvi plan i postane najbliži pratilac svesnog nivoa, pa utiče na formiranje misli. Razmišljanje postane krug očaja i bespomoćnosti iz kojeg se ne pronalazi izlaz. U tom slučaju je dobro potražiti stručnu pomoć.
Koristan je i razgovor sa porodicom i prijateljima. Pruža šansu da se neprijatno iskustvo sagleda iz drugačije perspektive i da dodje do drugačijeg podsticaja koji može usmeriti um ka nadsvesnom. Ponekad je dovoljna samo nova i drugačija misao da razori suženi i zatvoreni krug razmišljanja i otvori čitavo bogatstvo mogućnosti i izbora.
Mir se ne postiže uvek promenom okolnosti, već i promenom načina razmišljanja. Kroz Duhovnu svest se sagleda dublji smisao koji da nadu. Ograničeno, površno razumevanje egzistencije vodi u pesimizam, dok duhovni uvid proširuje vidik i vodi ka optimizmu. Pesimista se koncentriše na ono što mu nedostaje. Optimista vidi lepotu i smisao u onome što ima. Ispunjen je radošću i zahvalnošću za neizmerno bogatsvo egzistencije koja mu je na raspolaganju i u kojoj može da uživa.
Jovan Jovanović Zmaj je to lepo dočarao u pesmici o dva druga i ruži. Jedan drug je primećivao samo nedostatke u životu. Zbog toga je uvek bio skrhan i mizeran. Njegov prijatelj je u svemu video skriveni smisao. Neprestano je pronalazio razlog za radost i uživanje. Kada se pesimista požalio svome drugu optimisti kako je tužan što ruža ima trnje iako je lepa, njegov drug je video razlog više da bude radostan, pa je ushićeno uzviknuo: "Radujmo se druže što se i na trnu mogu naći ruže."
Promena načina razmišljanja dovodi do drugačijeg doživljavanja okolnosti. Život nam svakog momenta pruža mogućnost da osetimo njegovu punoću. Koji spokoj se može naći u utapanju vlastite svesti sa svešću univerzuma. Koliko puta izaberemo da osluškujemo pritajeno rominjanje kišnih kapi dok okrepljuju žedno bilje posle dugotrajne suše? Ili slušamo zvuke radosti u razdraganom dečijem smehu? Utonemo u magičnu žudnju letnje noći? Izložimo telo prijatnoj toplini sunčevih zraka? Udišemo miris jutarnje kafe, tek ispečenog hleba ili sveže pokošene trave? Prošetamo uskom šumskom stazom i prepustimo se božijem miru u svetoj tišini ambijenta? Pronadjemo lepotu čak i u gradskoj buci, jer svedoči o životnom poletu užurbanih ljudi? Koliko puta smo spremni da se odreknemo ograničene individualnosti da bi se sjedinili višom svešću univerzuma?
Kad god se upletemo u mrežu egoističnih misli udaljimo se od duhovnog potencijala. Ne shvatamo da uvek imamo izbor doživljavanja svakog trenutka. Samo od nas zavisi da li ostajemo zarobljeni iluzornom otudjenošću ili nastojimo sagledati dublji smisao. Naša duša je beskonačno, večno bitisanje. Što nas trenutno muči je privremeno komešanje talasa na površini. Kada se utiša bura nestaće i valova. Sve će opet biti mirno i svetlo.
Ništa ne treba shvatati suviše tragično. Ako se zagleda u jednu tačku ona raste i blokira vidik. Isto je i sa problemom. Kada se misli samo o njemu postaje veći nego što jeste. Damo mu moć, pa pojava preplavi suštinu. Kroz suženu prizmu problema ne vidimo jasno ni sebe, ni život. Sve što nam se dešava nosi neku pouku. Samo, nismo uvek spremni da je sagledamo. Razumemo je tek kada se oslobodimo vlastitog očekivanja i arogantnosti.
Osvešćen čovek se ne prepušta besu i očaju, već se trudi da prodre do dubljeg, unutrašnjeg sklada i mira. Zna da će tako bolje shvatiti neprijatni incident. Ne prepušta se mržnji, već pokušava da razume i pronađe uzrok disfunkcionalnosti u nasilniku. Da shvati zašto se identifikovao nižim strastima koje su ga navele da izvrši nasilno i nemoralno delo. Na taj način je u stanju da mu lakše oprosti i tako pomogne sam sebi. Oproštanjem se rasteriti i ostavi neprijatni dogadjaj u prošlosti. Ne dozvoli da ga kontroliše i upravlja daljnjim tokom životom.
Nasilnik je čovek koji boravi u mraku, koji se nije izdigao do svetlosti svoje duše. Zato nema orijentaciju i ne vidi kuda ide. Takav čovek očajnički luta i u tom lutanju ne povređuje samo druge, već i sebe. Tek kada žrtva shvati da je nasilnik, takođe, žrtva koja je ostala zarobljena njenim iskustvima, odlučnije nastoji da izađe iz vlastitog kruga mizerije.
