Krstarica 27/11/2020 “Citati Paola Koelja važna su LEKCIJA za sve nas” od M.P. :
“Veliki pisac imao je poruku, koja nam može pomoći da shvatimo nečije postupke i odluke.
Pre mnogo godina u našoj kući je zazvonio telefon. Mama je podigla slušalicu, a s druge strane je bila njena sestra. Rekla joj je kako je napustio suprug, ostavivši je samu sa dvoje dece. Mama je počela da psuje, govoreći kako je on izdajnik, nesrećnik, kukavica… Kipela je od ogorčenosti.
Sledeće godine isto se desilo i našoj porodici. Tata je otišao kod druge žene. Mama je ponavljala kako su svi muškarci isti i kako će nam biti bolje bez njega. Nismo bili siromašni, ali nismo živeli ni bogato. Štedeli smo od onog za šta je mama vredno radila. Nakon par meseci, otac je došao, podvijenog repa, tražeći da se vrati kući. Međutim, mama nije htela ni da čuje za to.
„Moram da budem ponosna i ne smem da mu oprostim. Živećemo bez njega i snaći ćemo se,“ ispričala je mama svojoj sestri preko telefona.
I živeli smo. Iako je taj ponos bio zaliven gorkim suzama samoće. Mama nije htela da pokaže razumevanje prema svom mužu. Nije htela ni da ga sasluša kada je došao da se pokaje.
Naravno, godinama kasnije i ja sam doživela nešto slično. Muž je odlučio da ode. Ali mene je do tada život već naučio da nije sve tako jednostavno.
Kada grešimo očekujemo da će nas ljudi razumeti, da će nam oprostiti, ali isto tako mi ne želimo da oprostimo drugim ljudima. Ali zar deo naše krivice nije taj, što čovek želi da se distancira od nas?
Ja sam se rano udala, čini mi se da sam još bila dete, kao i moj suprug. Razumela sam njegovu želju da vidi šta još ima tamo negde, ali nije mi bilo lako.
Svaki čovek doživi momenat u životu kada se upita da li je srećan. Da li je izabrao dobar put?
To ne znači da sada morate pustiti muža da živi sa drugim ženama da bi pronašao sebe, ali svako u životu ima pravo da pogreši. Nije sve crno-belo.
Paolo Koeljo je to lepo rekao ovima rečima: - Ponekad treba da obiđete ceo svet da biste shvatili da je blago zakopano baš u vašem dvorištu.”
-Oprastanje nije isto sto i davanje druge sanse. Treba uvek oprostititi. To radimo zbog sebe. Tako ne dozvolimo negativnom iskustvu da nas kontrolise; da utice na daljnje izbore i daljnji tok zivota. Da li cemo dati drugu sansu zavisi od toga koliko se neko iskreno pokajao. Da li je razumeo naneti bol? Da li se promenio? Da li je spreman da ucini sve da povrati izgubljeno poverenje? To je dosta tesko, ali nije nemoguce.
Pored toga, dobro je znati da se problem u nekoj vezi ne moze resiti izvan veze. Naravno, da moze doci do nezadovoljstva, teskoca, gubitka interesa za partnera itd. Medjutim, u tom slucaju izlaz se trazi zajedno s partnerom. Ne okrece se na drugu stranu. Iskreno se komunicira. Pokusava se osveziti veza. Posveti se pronalazenju nacina da se izadje iz krize.
Blago se ne trazi po svetu dok se najpre ne prekopa vlastito dvoriste. Uvek postoji mogucnost da neko udje u nase dvoriste dok mi lutamo po svetu. Da iskopa blago, pa kad se vratimo nadjemo pustos. Ponekad bude kasno za povratak, jer se i ostavljena osoba moze promeniti.
“Veliki pisac imao je poruku, koja nam može pomoći da shvatimo nečije postupke i odluke.
Pre mnogo godina u našoj kući je zazvonio telefon. Mama je podigla slušalicu, a s druge strane je bila njena sestra. Rekla joj je kako je napustio suprug, ostavivši je samu sa dvoje dece. Mama je počela da psuje, govoreći kako je on izdajnik, nesrećnik, kukavica… Kipela je od ogorčenosti.
Sledeće godine isto se desilo i našoj porodici. Tata je otišao kod druge žene. Mama je ponavljala kako su svi muškarci isti i kako će nam biti bolje bez njega. Nismo bili siromašni, ali nismo živeli ni bogato. Štedeli smo od onog za šta je mama vredno radila. Nakon par meseci, otac je došao, podvijenog repa, tražeći da se vrati kući. Međutim, mama nije htela ni da čuje za to.
„Moram da budem ponosna i ne smem da mu oprostim. Živećemo bez njega i snaći ćemo se,“ ispričala je mama svojoj sestri preko telefona.
I živeli smo. Iako je taj ponos bio zaliven gorkim suzama samoće. Mama nije htela da pokaže razumevanje prema svom mužu. Nije htela ni da ga sasluša kada je došao da se pokaje.
Naravno, godinama kasnije i ja sam doživela nešto slično. Muž je odlučio da ode. Ali mene je do tada život već naučio da nije sve tako jednostavno.
Kada grešimo očekujemo da će nas ljudi razumeti, da će nam oprostiti, ali isto tako mi ne želimo da oprostimo drugim ljudima. Ali zar deo naše krivice nije taj, što čovek želi da se distancira od nas?
Ja sam se rano udala, čini mi se da sam još bila dete, kao i moj suprug. Razumela sam njegovu želju da vidi šta još ima tamo negde, ali nije mi bilo lako.
Svaki čovek doživi momenat u životu kada se upita da li je srećan. Da li je izabrao dobar put?
To ne znači da sada morate pustiti muža da živi sa drugim ženama da bi pronašao sebe, ali svako u životu ima pravo da pogreši. Nije sve crno-belo.
Paolo Koeljo je to lepo rekao ovima rečima: - Ponekad treba da obiđete ceo svet da biste shvatili da je blago zakopano baš u vašem dvorištu.”
-Oprastanje nije isto sto i davanje druge sanse. Treba uvek oprostititi. To radimo zbog sebe. Tako ne dozvolimo negativnom iskustvu da nas kontrolise; da utice na daljnje izbore i daljnji tok zivota. Da li cemo dati drugu sansu zavisi od toga koliko se neko iskreno pokajao. Da li je razumeo naneti bol? Da li se promenio? Da li je spreman da ucini sve da povrati izgubljeno poverenje? To je dosta tesko, ali nije nemoguce.
Pored toga, dobro je znati da se problem u nekoj vezi ne moze resiti izvan veze. Naravno, da moze doci do nezadovoljstva, teskoca, gubitka interesa za partnera itd. Medjutim, u tom slucaju izlaz se trazi zajedno s partnerom. Ne okrece se na drugu stranu. Iskreno se komunicira. Pokusava se osveziti veza. Posveti se pronalazenju nacina da se izadje iz krize.
Blago se ne trazi po svetu dok se najpre ne prekopa vlastito dvoriste. Uvek postoji mogucnost da neko udje u nase dvoriste dok mi lutamo po svetu. Da iskopa blago, pa kad se vratimo nadjemo pustos. Ponekad bude kasno za povratak, jer se i ostavljena osoba moze promeniti.
