Samo ono što je prisutno ima težinu, oblik, značenje.
Praznina nije samo odsustvo stvari, već odsustvo svesti,
odsustvo trenutka, odsustvo postojanja.
Ono što nije prisutno ne može da se dodirne, ne može
da se misli, ne može da se sačuva.
To je senka bez izvora svetlosti, odjek bez glasa, prostor
bez vremena.
Ali šta ako se praznina može probiti?
Šta ako ono što je nebitno može dobiti smisao?
Šta ako nepostojeće može biti stvoreno novom misli,
novim dahom, novom rečju?
Prisustvo nije samo fizičko - ono je unutrašnji puls bića,
sposobnost da se oseti trenutak bez straha da će se
izgubiti.
Jer... ono što nije prisutno može biti dovedeno u postojanje,
samo ako ima ko da ga dozove...
