Taj dan
" Kao i svakog jutra jednog radnog dana, ustao sam u pet, obukao se, umio, očešljao i uz novine popio prvu kafu bez šećera. Gledam datum... Danas je taj dan! Konačno. Mesecima sam čekao. A već duže vreme sam se spremao. Dugo sam smišljao kako da to najbolje izvedem. Konačno! Sva ona patnja, ubijanje, krađe i laži će nestati. Danas će se završiti više od deset godina diktature. Danas! Vreme je da se ova država promeni iz korena. Konačno! Predugo je ovaj narod morao da pati. Više neće biti prolivanja krvi. Više neće biti ubijanja nevinih ljudi. Ničiji roditelji i ničija deca neće morati da se plaše. Danas će započeti novo doba. Konačno! Danas!
Uskoro mi je sekretar doneo neke izveštaje. Pročitao sam ih uz drugu kafu. Ovo su poslednji izveštaji koje ću morati da pročitam. U ovim izveštajima su poslednje žrtve. Ah, samo da su ti jadnici preživeli još jedan dan da dočekaju slobodu. Samo jedan dan! Samo ih je taj dan delio od života. U ovim izveštajima su poslednje puške koje su proizvedene. U ovim izveštajima su poslednji eksperimenti na živim ljudima. U ovim izveštajima... Užasno sam se zakašljao. Na kraće vreme sam prestao da dišem. Jedva sam izvadio pumpicu iz džepa i uz pomoć nje nastavio da dišem. Jeste da sam ja mlad ali moje telo ne može da podnese sve. Ne! Smrt me neće omeći u mojoj zamisli. Predaleko sam stigao da sada sve padne u vodu. Predaleko! Ne bih sebi nikada oprostio kada bih sada umro.
Donet mi je zanemarljiv doručak, pošto su mi doktori skoro sve zabranili da jedem, koji sam pojeo uz uobičajnu treću kafu. Popio sam lekove... Lekove za pritisak, za želudac, za bubrege, za masnoću, za bolove... I naravno da sam dobio svoju dozu insulina.
Pogledao sam na sat. Podne neće skoro. Da proverim da je sav materijal u redu? Pa trebalo bi. Otišao sam u svoje privatne odaje do svog bonsaja. Iskopao sam ključ i otišao do moje omiljene slike. Stao sam pred nju i posmatrao je dugo. Da, to je slika moje velike ljubavi. Ona leži sama na velikom bračnom krevetu. Ima dugu crnu kosu do ramena, predivne začarane zelene oči i kratke crvene čarape. Hoću da kažem da na sebi ima samo čarape. Nikada neću zaboraviti taj dan kada je postala žrtva ovog režima isto kao i moji roditelji. Nikada nisam prežalio što je nikada nisam poljubio. Žalim što joj u oči nisam rekao da je volim. I nikada neću prežaliti što nisam imao priliku da mi kaže šta oseća prema meni. A najviše žalim što je nisam voleo koliko sam mogao da je volim. Ubili su je ne znam ni ja kako. Verovatno je poslata u gasnu komoru, barem tako se nadam. U izveštajima se samo spominje da je njen leš kremiran i da su tom prašinom nađubrene njive. A njeno ime? Kad se god setim njenog imena osetim onu strelu koju mi je zabola u srce.
Pažljivo sam sklonio sliku. Stavio sam ključ u lični sef i ukucao šifru, njen datum rođenja. Sećam se da smo bili isti znak u horoskopu. Sef se otvorio i izvadio sam govor koji sam pripremio. Jeste da ga ja znam napamet ali sam ga svojeručno napisao za slučaj da umrem. Uzeo sam još jednu kafu i pročitao sam ga. Pošle su mi suze. Brzo sam uzeo maramice da ne bih iskvasio dragocen papir. Vratio sam sa pažljivo sve na svoje mesto i uzeo još jednu kafu. Ja ne mogu da verujem da je danas taj dan. Da, danas je dan kada će se sve promeniti. Konačno! Toliko godina je prošlo u tami...
Pogledao sam na sat. Podne neće skoro. Trebao sam da primim neke zvaničnike ali sam otišao do lične biblioteke i uzeo da čitam neki roman i uz njega sam popio samo tri-četiri kafe. Ona je mnogo čitala. Da je sada živa oduševila bi se mojom bibliotekom.
Kada sam završio s čitanjem već je bilo vreme da se spremim. Naravno da sam izabrao omiljeno odelo maslinaste boje. Konačno! Potom sam uzeo jednu kafu i uputio se svojim kolima. Odvezen sam uz pratnju do velikog gradskog trga. Danas je taj dan! Okupilo se preko stotinu hiljada ljudi. Moja pojava je napravila potpunu tišinu. Tog dana sam održao svoj govor života:
- Dragi prijatelji! Čast mi je da danas govorim pred vama. Svi mi smo dugo čekali današnji sudbonosni dan. Čekali smo... Ali mnogi ga nisu dočekali. Mnogi... I vi sami znate kakav je današnji režim. Mi živimo više od deset godina bez trunke slobode. Ja sam, kao glavni krivac velike patnje, svestan svega. Svestan sam stradanja. Svestan sam bola koji sam, kao dugogodišnji diktator, naneo ovoj državi, ovom narodu, ovim ljudima... Svestan sam šta sam vam uradio. I ja se stidim. Stidim se! Ali ni meni nije bilo lako. Izgubio sam roditelje. Izgubio sam svoju buduću ženu. Izgubio sam nadu. Izgubio sam veru. Izgubio sam veru. Izgubio sam veru u boga, ljubav, ljude... Hteo sam da ispravim ovaj svet ali sam pogrešio. Znajte da nikada nisam voljen a bio sam spreman da žrtvujem sve samo za malo ljubavi. Nikada, nikada nisam bio voljen! Nikada! Ali to sada više nije važno. Shvatio sam da nije istina u jednom čoveku. Istina je u svima nama. Moje vreme je odavno prošlo. A ja sam, kako bi današnji mladi to rekli, propala investicija. Treba da je dosta ubijanja, mučenja, laži... Dosta je! Vreme je došlo da živimo slobodno! Treba neko da vam kaže istinu. Vreme je...
Utom sam se strašno zakašljao i okrenuo da zatražim pomoć. Obezbeđenje me je pritom izrešetalo stotinama metaka. Nisu trebali da se trude i troše municiju. Umro bih ja i sam! "
Probudio sam se u mokrom krevetu. Sve je to samo ružan san. Još nije bilo pet sati. Odmah sam otišao i spalio onaj govor. Potom sam probudio sekretara i otkazao sve aktivnosti u javnosti. A ova država i njen narod? MA KO IH ŠIŠA?!
" Kao i svakog jutra jednog radnog dana, ustao sam u pet, obukao se, umio, očešljao i uz novine popio prvu kafu bez šećera. Gledam datum... Danas je taj dan! Konačno. Mesecima sam čekao. A već duže vreme sam se spremao. Dugo sam smišljao kako da to najbolje izvedem. Konačno! Sva ona patnja, ubijanje, krađe i laži će nestati. Danas će se završiti više od deset godina diktature. Danas! Vreme je da se ova država promeni iz korena. Konačno! Predugo je ovaj narod morao da pati. Više neće biti prolivanja krvi. Više neće biti ubijanja nevinih ljudi. Ničiji roditelji i ničija deca neće morati da se plaše. Danas će započeti novo doba. Konačno! Danas!
Uskoro mi je sekretar doneo neke izveštaje. Pročitao sam ih uz drugu kafu. Ovo su poslednji izveštaji koje ću morati da pročitam. U ovim izveštajima su poslednje žrtve. Ah, samo da su ti jadnici preživeli još jedan dan da dočekaju slobodu. Samo jedan dan! Samo ih je taj dan delio od života. U ovim izveštajima su poslednje puške koje su proizvedene. U ovim izveštajima su poslednji eksperimenti na živim ljudima. U ovim izveštajima... Užasno sam se zakašljao. Na kraće vreme sam prestao da dišem. Jedva sam izvadio pumpicu iz džepa i uz pomoć nje nastavio da dišem. Jeste da sam ja mlad ali moje telo ne može da podnese sve. Ne! Smrt me neće omeći u mojoj zamisli. Predaleko sam stigao da sada sve padne u vodu. Predaleko! Ne bih sebi nikada oprostio kada bih sada umro.
Donet mi je zanemarljiv doručak, pošto su mi doktori skoro sve zabranili da jedem, koji sam pojeo uz uobičajnu treću kafu. Popio sam lekove... Lekove za pritisak, za želudac, za bubrege, za masnoću, za bolove... I naravno da sam dobio svoju dozu insulina.
Pogledao sam na sat. Podne neće skoro. Da proverim da je sav materijal u redu? Pa trebalo bi. Otišao sam u svoje privatne odaje do svog bonsaja. Iskopao sam ključ i otišao do moje omiljene slike. Stao sam pred nju i posmatrao je dugo. Da, to je slika moje velike ljubavi. Ona leži sama na velikom bračnom krevetu. Ima dugu crnu kosu do ramena, predivne začarane zelene oči i kratke crvene čarape. Hoću da kažem da na sebi ima samo čarape. Nikada neću zaboraviti taj dan kada je postala žrtva ovog režima isto kao i moji roditelji. Nikada nisam prežalio što je nikada nisam poljubio. Žalim što joj u oči nisam rekao da je volim. I nikada neću prežaliti što nisam imao priliku da mi kaže šta oseća prema meni. A najviše žalim što je nisam voleo koliko sam mogao da je volim. Ubili su je ne znam ni ja kako. Verovatno je poslata u gasnu komoru, barem tako se nadam. U izveštajima se samo spominje da je njen leš kremiran i da su tom prašinom nađubrene njive. A njeno ime? Kad se god setim njenog imena osetim onu strelu koju mi je zabola u srce.
Pažljivo sam sklonio sliku. Stavio sam ključ u lični sef i ukucao šifru, njen datum rođenja. Sećam se da smo bili isti znak u horoskopu. Sef se otvorio i izvadio sam govor koji sam pripremio. Jeste da ga ja znam napamet ali sam ga svojeručno napisao za slučaj da umrem. Uzeo sam još jednu kafu i pročitao sam ga. Pošle su mi suze. Brzo sam uzeo maramice da ne bih iskvasio dragocen papir. Vratio sam sa pažljivo sve na svoje mesto i uzeo još jednu kafu. Ja ne mogu da verujem da je danas taj dan. Da, danas je dan kada će se sve promeniti. Konačno! Toliko godina je prošlo u tami...
Pogledao sam na sat. Podne neće skoro. Trebao sam da primim neke zvaničnike ali sam otišao do lične biblioteke i uzeo da čitam neki roman i uz njega sam popio samo tri-četiri kafe. Ona je mnogo čitala. Da je sada živa oduševila bi se mojom bibliotekom.
Kada sam završio s čitanjem već je bilo vreme da se spremim. Naravno da sam izabrao omiljeno odelo maslinaste boje. Konačno! Potom sam uzeo jednu kafu i uputio se svojim kolima. Odvezen sam uz pratnju do velikog gradskog trga. Danas je taj dan! Okupilo se preko stotinu hiljada ljudi. Moja pojava je napravila potpunu tišinu. Tog dana sam održao svoj govor života:
- Dragi prijatelji! Čast mi je da danas govorim pred vama. Svi mi smo dugo čekali današnji sudbonosni dan. Čekali smo... Ali mnogi ga nisu dočekali. Mnogi... I vi sami znate kakav je današnji režim. Mi živimo više od deset godina bez trunke slobode. Ja sam, kao glavni krivac velike patnje, svestan svega. Svestan sam stradanja. Svestan sam bola koji sam, kao dugogodišnji diktator, naneo ovoj državi, ovom narodu, ovim ljudima... Svestan sam šta sam vam uradio. I ja se stidim. Stidim se! Ali ni meni nije bilo lako. Izgubio sam roditelje. Izgubio sam svoju buduću ženu. Izgubio sam nadu. Izgubio sam veru. Izgubio sam veru. Izgubio sam veru u boga, ljubav, ljude... Hteo sam da ispravim ovaj svet ali sam pogrešio. Znajte da nikada nisam voljen a bio sam spreman da žrtvujem sve samo za malo ljubavi. Nikada, nikada nisam bio voljen! Nikada! Ali to sada više nije važno. Shvatio sam da nije istina u jednom čoveku. Istina je u svima nama. Moje vreme je odavno prošlo. A ja sam, kako bi današnji mladi to rekli, propala investicija. Treba da je dosta ubijanja, mučenja, laži... Dosta je! Vreme je došlo da živimo slobodno! Treba neko da vam kaže istinu. Vreme je...
Utom sam se strašno zakašljao i okrenuo da zatražim pomoć. Obezbeđenje me je pritom izrešetalo stotinama metaka. Nisu trebali da se trude i troše municiju. Umro bih ja i sam! "
Probudio sam se u mokrom krevetu. Sve je to samo ružan san. Još nije bilo pet sati. Odmah sam otišao i spalio onaj govor. Potom sam probudio sekretara i otkazao sve aktivnosti u javnosti. A ova država i njen narod? MA KO IH ŠIŠA?!
