Proćiće vremena (bar u ovoj sredini) dok online nastava postane optimalan vid obrazovanja i tako pobije potpuno pređašnji, do čega i ne mislim da treba da dođe (a može), ali... ide se ka tome?
Deca iz mog okruženja sa kojom sam imala priliku o tome da porazgovaram kao njima ravna, a uvek ih onako malo propitam da i ne osete, su mahom nezadovoljna, nesrećna i osećaju se uskraćenim za nešto, a na nekim drugim primerima sam primetila očigledno i rapidno usvajanje potpuno nezdravog načina života: igrice, sedenje po ceo dan;
Naravno da mi npr. osmoodišnjak nije mojim rečima opisao te procese, ali to je prilično precizan prevod reakcija, osećanja i ponašanja na jezik odraslih.
Na drugoj strani, negde gde deca ne vide belog dana već dugo, neki izborni predmet i izborni nastavnik dođe kao melem na rane, vezuju se, upijaju kao sunđeri, nastavnik im dođe kao izvor razonode, luna park i pitka doza znanja u jednom... jer je fakultativno. (Ograđujem se od redovne školske nastave.)
Povremeno i dalje držim časove engleskog, pa vidim kako neki od naizgled praznog hoda, iz dokolice, bez sistema ocenjivanja i poređenja mogu da napreduju sigurno i brzo, samo je bitan pristup, a i sistem 1:1 ili 1:2, najviše 1:3.
