U trenucima kada se ne osecam bas najbolje i kada sve neizvesno postaje neizvesnije, vrlo prosto odredih sebi rok od pet minuta da napisem nesto kako ne bih izgubio senku.
I znam da ce sve zvucati nepovezano, ali takav sam, nepovezan, pogubljeni su mi krajevi i nikako da sklopim taj savrseni krug.
U sobi mi mirise duvan lule, njena kosulja i sat kuca.
Do sada smo bili jaki i najjaci, bili smo smesni, hrabri, odvazni, borbeni, istrajni, dosledni, ambiciozni, realni. Sada, smo setni jer svaku svoju rec najblizima na papiru i onima bliskim moramo objasnjavati, pojasnjavati, podvlaciti i pravdati. Toliko reci potrosenih. Rekli su mi da su zene cudna bica, da nekad nije dovoljno reci im osecanja i namere vec da se mora ciniti i da dela govore, kako to izlizano zvuci, vise od reci. I delam. Crtam. Smejem se. Osmehujem. I nista!
Nije joj dovoljno, treba joj nesto, a to nesto ne znam da nacrtam i napravim, a onda sve do sada napravljene porcelanske scene nasih zivota rusim žaketom dok se okrecem da joj kazem : Hej, Ludice to ja samo tebe čuvam! Na plišu iscrtane linije njenog lica se pretvaraju u grimasu koja mi se uplice kao sal oko vrata, ponekad nezno obraz dodirne, a cesto vrisne na to jedno jedino uvo koje mi je od puške ostalo.
Uplasim se, trgnem, instinktivno odgurnem - Kažem, hej, ogluveću. Uvredjena pokupi se u njen kut sobe i kaze ti me ne volis! Spusti svoju lepu besnu bradu, nasloni je na ruke kojima grli kolena.
Tu srusi sve moje dane, izgrebe mi lice recima i svaki danom nacrta mi novu boru. Odigram igru, kazem - Hej, umoran sam, izvini! Umorile me budale,umorili me potroseni razgovori, umorili me pregovori.
Nasmejem nju, ali ostanem ovakav potrosen, pogubljen medj samim sobom jureci njen osmeh, zgrozen povučem se u svoju sobu i čekam novi dan, trazim novi lek da pripitomim i sebe i nju.
Znam da voli me! Prelepo se bolimo.
I znam da ce sve zvucati nepovezano, ali takav sam, nepovezan, pogubljeni su mi krajevi i nikako da sklopim taj savrseni krug.
U sobi mi mirise duvan lule, njena kosulja i sat kuca.
Do sada smo bili jaki i najjaci, bili smo smesni, hrabri, odvazni, borbeni, istrajni, dosledni, ambiciozni, realni. Sada, smo setni jer svaku svoju rec najblizima na papiru i onima bliskim moramo objasnjavati, pojasnjavati, podvlaciti i pravdati. Toliko reci potrosenih. Rekli su mi da su zene cudna bica, da nekad nije dovoljno reci im osecanja i namere vec da se mora ciniti i da dela govore, kako to izlizano zvuci, vise od reci. I delam. Crtam. Smejem se. Osmehujem. I nista!
Nije joj dovoljno, treba joj nesto, a to nesto ne znam da nacrtam i napravim, a onda sve do sada napravljene porcelanske scene nasih zivota rusim žaketom dok se okrecem da joj kazem : Hej, Ludice to ja samo tebe čuvam! Na plišu iscrtane linije njenog lica se pretvaraju u grimasu koja mi se uplice kao sal oko vrata, ponekad nezno obraz dodirne, a cesto vrisne na to jedno jedino uvo koje mi je od puške ostalo.
Uplasim se, trgnem, instinktivno odgurnem - Kažem, hej, ogluveću. Uvredjena pokupi se u njen kut sobe i kaze ti me ne volis! Spusti svoju lepu besnu bradu, nasloni je na ruke kojima grli kolena.
Tu srusi sve moje dane, izgrebe mi lice recima i svaki danom nacrta mi novu boru. Odigram igru, kazem - Hej, umoran sam, izvini! Umorile me budale,umorili me potroseni razgovori, umorili me pregovori.
Nasmejem nju, ali ostanem ovakav potrosen, pogubljen medj samim sobom jureci njen osmeh, zgrozen povučem se u svoju sobu i čekam novi dan, trazim novi lek da pripitomim i sebe i nju.
Znam da voli me! Prelepo se bolimo.
