Ne poznajem sebe... Mislim, znam kako izgledam, vidim se, doduše prilično nerado, u ogledalu svakog jutra kada ustanem (pod uslovom da nisam otkačila do podne). Bilo kako bilo, to lice ne pripada meni, a još manje tom licu pripadaju godine koje nosi... Šta bih vam rekla? Moje lice me izbegava... Ja nemam podočnjake niti izgledam mamurno od godina... Ko je ta žena koja žmirkavo fokusira taj preveliki nos na tom duguljastom licu? Ja. Pošto drugog nema, bar za početak moraću da je prihvatim, tu drugu ja. Grabim ono malo šminke koja se sakupila godinama, ne razmišljajući ni u ludilu da joj proverim rok trajanja i pokušavam da popravim štetu koje su toj drugoj ja godine nanele... Donekle je skrpim... Mrzim što moram da je pošaljem u novi dan, jer znam da nije spremna, ona nije jaka kao ja, pravi je slabić i cmizdravko... Ona nije kao ja, prosto zbog jedne jedine jednostavne činjenice - ona je nesrećno zaljubljena. Ja pojam poput "nesrećne ljubavi" apsolutno poričem.... Ili je ljubav ili je nesreća - trećeg nema. Ona se ne slaže, već voli, pati i plače... Eeeej mala, lakše to malo malopre sam te capala poslednjim trzajevima Lankoma! Tako, tako, obriši okice i nosić...(ja većeg nosića videla nisam postideli bi se i Jova Radovanović i Dambo)...
Sledi provera: skajp - prazno, vajber - sramotno tih... Oh, it s crying time again....
Iscmizdrim se ja tu i tamo sat, dva, tri, ponekad i nešto jače i nakon toga mi je bolje... skuvam čaj od koječega, po meni je uvek najbolje sve smućkati, za slučaj da se otruješ da ne znaš da kažeš od čega ti je loše...to se radi tako što uzmeš nacepkaš u jednu teglicu kojekakvih čajeva i promešaš, posle u vrelu vodu pa udri...
Evo, upravo spremam jednu takvu muljavinu, skajp ništa, vajber mutav, zaslužila sam bol da odbolujem valjano... Pa, kad mogu da boluju oni iz serija koje moja baba pomno prati mogu valjda i ja, i ja sa Božije čeljade, s tim što za razliku od pomenutih likova u serijama ja znam i oca i majku i užu, pa i ponekog od šire rodbine, a kod njih je na kraju majka sama sebi majka, a otac im nije samim tim ni trebao..
Ček da cugnem, pa se javljam sebi samoj...
Šta bih još mogla da kažem o sebi, a i o njoj... Pa, vidite, ja sam prilično čvrsta ženska, suza mi je ko u Kraljevića Marka, luk plače dok ga čistim... U životu mi nedostaje samo da se najdem i naspavam i sve mi je potaman... Ona druga ja, ona pogrešna, pravi je ekspert u nedostajanju, svega mi... Da vi znate kako se ona bori sa nedostajanjem, sve što biste želeli jeste da vas zavoli, pa da joj nedostajete... Plače za ljubljenim, ko one babe-narikače, onomad na sahrani deda-Toze, kome se niko nije sećao ni punog imena, ni tačnog veka u kojem je rođen, e baš tako! I redovno zaspi tako uplakana, pa joj ujutru, osim da pijem kafiče kao čovek skidam razmazanu šminku i ubeđujem je da će novi dan doneti nešto bolje i nekog boljeg, kojeg ona, pogađajte - ne želi, jer ovo je taj, jedan i jedini... E, moja ja!
Sledi provera: skajp - prazno, vajber - sramotno tih... Oh, it s crying time again....
Iscmizdrim se ja tu i tamo sat, dva, tri, ponekad i nešto jače i nakon toga mi je bolje... skuvam čaj od koječega, po meni je uvek najbolje sve smućkati, za slučaj da se otruješ da ne znaš da kažeš od čega ti je loše...to se radi tako što uzmeš nacepkaš u jednu teglicu kojekakvih čajeva i promešaš, posle u vrelu vodu pa udri...
Evo, upravo spremam jednu takvu muljavinu, skajp ništa, vajber mutav, zaslužila sam bol da odbolujem valjano... Pa, kad mogu da boluju oni iz serija koje moja baba pomno prati mogu valjda i ja, i ja sa Božije čeljade, s tim što za razliku od pomenutih likova u serijama ja znam i oca i majku i užu, pa i ponekog od šire rodbine, a kod njih je na kraju majka sama sebi majka, a otac im nije samim tim ni trebao..
Ček da cugnem, pa se javljam sebi samoj...
Šta bih još mogla da kažem o sebi, a i o njoj... Pa, vidite, ja sam prilično čvrsta ženska, suza mi je ko u Kraljevića Marka, luk plače dok ga čistim... U životu mi nedostaje samo da se najdem i naspavam i sve mi je potaman... Ona druga ja, ona pogrešna, pravi je ekspert u nedostajanju, svega mi... Da vi znate kako se ona bori sa nedostajanjem, sve što biste želeli jeste da vas zavoli, pa da joj nedostajete... Plače za ljubljenim, ko one babe-narikače, onomad na sahrani deda-Toze, kome se niko nije sećao ni punog imena, ni tačnog veka u kojem je rođen, e baš tako! I redovno zaspi tako uplakana, pa joj ujutru, osim da pijem kafiče kao čovek skidam razmazanu šminku i ubeđujem je da će novi dan doneti nešto bolje i nekog boljeg, kojeg ona, pogađajte - ne želi, jer ovo je taj, jedan i jedini... E, moja ja!
