Kad bolje razmislim ja sam celog svog života drugovao sa psima. Prvi koga se sećam je keruša koju je pazila gomila dece iz tri zgrade u dvorištu gde sam odrastao. Pokušavam ali nikako ne uspevam iz daljine vremena davizvučem njeno ime.Krađa hrane iz frižidera,grdnje roditelja,nevešto sklepana kućica. I radost kada nas ugleda.Skakanje mahanje repom. Neizmerna tuga kada su je odveli. Nekom od roditelja zasmetale su buve ili već nesto tako. Mesec dana u dvoristu smeha nije bilo. Nekako u to vreme od nekuda pojavio se Zuća. Neverovatno ružan i ofucan mešanac. Prgav i bezobrazan.ali iz nekog samo njemu znanog razloga nikada ni zarežao nije na nekog od nas dece.Šta više,na nas ni roditelji nisu smeli da podignu glas. O strancima da i ne govorim. Obožavali smo ga. Umro je okružen gomilom sad već tinejdzera i toga dana završilo je moje detinjstvo,bezbrižno i ušuškano. Tih dana zajedničko dvorište je počelo da dobija nove stanovnike. Staro društvo se osipalo. Neko je otišao u grad u školu. Nekome su pak roditelji dobili novi posao. A neki kao ja su se uselili u svoje kuće. Narednih decenija kroz moj život prošlo je mnogo pasa i svaki je na svoj način ostavio trag u mom životu. Ali jedan tj jedna bila je i ostala posebna. Bio je rat,a rat ko rat sa sobom nosi čudne sudbine. Nepune dve nedelje od prve sirene pojavila se tek tako ispred vrata pivnice koju sam drzao. Mrsava,kost i koža. Gomila krpelja i otvorene rane. I oči, oči nežne i blage. Pune poverenja. Dugo je trajao njen oporavak. Mučno i bolno. Ona se nikada pobunila nije. Dao sam joj ime Mala. Takva je i ostala Mala malena.Obozavala je moju decu. Dopuštala im je sve. Jedini vid otpora bio je da im okrene dupe kad preteraju. Mogao bih da vam o nasim doživljajima pišem satima ali ipak ću izdvojiti samo dva. Prvi je vezan za vakcinaciju. Veterinarska stanica,kasno popodne. Gomila pasa koji laju jedni na druge i na sve oko sebe. Očajne gazde koje ne mogu da ih smire i veterinari koji su se povukli dok se gungula ne sredi. Ulazimo nas dvoje. Naravno,ide uz mene bez povodca. Na komandu skače na sto za vakcinaciju i na drugu leže. Žamor kao po komandi prestaje. Veterinar izlazi. Bojažljivo pita da li ću da je držim. Ne,nema potrebe. U trenutku kada daje inekciju Mala me pogleda upitno. Pomazim je i ona se umiri. Gotovo je. Odlazimo praćeni začuđenim pogledima.
A drugi se desio na prelazu milenijuma. Nekako u to vreme Mala se oštenila. Ostavio sam je u kući mojih roditelja sa malima. Sutradan po povratku,našao sam je kako sedi ispred vrata stana gde sam tada živeo. Komšije mi kažu da se pojavila tačno u ponoć,sela ispred vrata i bez glasa nas čekala. Ostavila je svoje štence i došla da nas pronađe.
I onda...onda sam je izdao. Javile su se gazde kojima je ukradena. Nisam imao kud,morao sam da im je vratim. Nikada neću da zaboravim pogled kada je odlazila. Bol i tuga mesali su se sa razočarenjem. Mogao bih da se zakunem da sam video suzu koja se otkotrljala. U danima koji su dolazili sretao sam je povremeno. Nikada nije htela više ni da me pogleda. Nikada mi nije oprostila izdaju. Onda kada je otišla, zaplakao sam. Ne zato što je nema. Odavno sam svikao na to da sve što živi jednog dana ode. Plakao sam jel sam izdao nekoga ko me je voleo odano i bezgranično.
Psi nas rastuže samo jednom u životu. Onog dana kad odu a mi?
Da li im uzvraćamo istom merom?
Razmislite malo o tome....
A drugi se desio na prelazu milenijuma. Nekako u to vreme Mala se oštenila. Ostavio sam je u kući mojih roditelja sa malima. Sutradan po povratku,našao sam je kako sedi ispred vrata stana gde sam tada živeo. Komšije mi kažu da se pojavila tačno u ponoć,sela ispred vrata i bez glasa nas čekala. Ostavila je svoje štence i došla da nas pronađe.
I onda...onda sam je izdao. Javile su se gazde kojima je ukradena. Nisam imao kud,morao sam da im je vratim. Nikada neću da zaboravim pogled kada je odlazila. Bol i tuga mesali su se sa razočarenjem. Mogao bih da se zakunem da sam video suzu koja se otkotrljala. U danima koji su dolazili sretao sam je povremeno. Nikada nije htela više ni da me pogleda. Nikada mi nije oprostila izdaju. Onda kada je otišla, zaplakao sam. Ne zato što je nema. Odavno sam svikao na to da sve što živi jednog dana ode. Plakao sam jel sam izdao nekoga ko me je voleo odano i bezgranično.
Psi nas rastuže samo jednom u životu. Onog dana kad odu a mi?
Da li im uzvraćamo istom merom?
Razmislite malo o tome....