Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Оказионализам је схватање по коме креиране супстанце не могу бити ефективни узроци догађаја. Уместо тога, све догађаје креира сам Бог. Илузија настаје пошто Бог обично поставља догађаје тако да један претходи другом.
Доктрина се појавила у исламској теологији од IX века у Басри. Абу Хасан ал Ашари је говорио да свемогући Бог може буквално све, па и да савршеног човека пошаље у пакао. Абу Хамид Мухамад ибн Мухамад ал Газали је отишао даље, прославивши се својим тврђењем да кад ватру принесемо вуни, није ватра спалила вуну, него сам Бог.
Пошто Бога обично сматрамо рационалним, пре него арбитрарним, уобичајено је понашање да се догађаји одигравају у истим секвенцама, што даје илузију узрока и последице. Ми то често описујемо као природне законе. Међутим, Бог остаје транседентан, и може да прекрши законе које је сам поставио. Верници то зову чудо, а савремена физика сличне ствари назива парадокс.
Последице:
Како је Бог једини који одређује догађаје, јасно је да овакав став није могао бити позитиван за развој природних наука (мада науке и даље могу изучавати уобичајене секвенце догађаја). Иако су Османлије касније користили техничка достигнућа, центар наука се померио на Запад, који је вешто користио тековине ранијих цивилизација које су сачували муслимани, па и саме тековине муслимана.
Иронија је у томе што овакав трансцедентни став према законима природе (ко одређује те законе, по којим законима настају закони природе?) има све више смисла у савременој западној науци. Где физичари покушавају да "Богу читају мисли" (Хокинг), и при томе наилазе на зидове парадока који доводе у питање саму природу материјалног света. Испада да је оказионализам дошао прерано и заковао будућност муслиманске науке.
Али ко је читао Шпенглера зна да су исламски оказионализам и данашњи постмодерни парадокси заправо аналогни процеси ширења скепсе - типични за позне цивилизације. Човек великих градова, позни човек, у све сумња, и бави се критиком критике - тако је поменути Абу Хамид Мухамад ибн Мухамад ал Газали написао дело Неповезаност филозофије. Век и по касније одговорено му је делом Неповезаност неповезаности.
Друга последица је у погледу религије, односа између религија. Ако можемо претпоставити уобичајене секвенце догађаја, и законе који их одређују - јасно је да никакве законе, узрочно-последичне везе на које су људи навикли, не можемо применити на Бога. Међутим, људи ипак верују у нешто, претпостављају да се Бог понаша на одређени начин. То може да значи две ствари, како је и било међу муслиманима.
Један закључак би био равноправност разних учења, религија и догми. То је иначе у складу са толеранцијом према народима књиге, коју је проповедао и сам посланик Мухамед. Наравно, за муслимане је њихово учење било "равноправније". До даљег увида у Божије мисли (иза онога што је већ објављено рецимо Кур'аном, што укључује и тумачења) може се доћи мистичном спознајом. Ова спознаја тешко може бити пренета речима. То је дакле начин суфија да се сједине са Једним.
Други закључак, и каснија традиција која други називају вахабитском (за њих саме тај назив је увреда), је да је све дато у једној књизи, што је наравно Кур'ан, те да постоји само једно исправно тумачење. Све друго се не толерише, а поебно не одступања у оквиру исте вере.
Ова два погледа на религију данас су конкурентна у исламу.
Доктрина се појавила у исламској теологији од IX века у Басри. Абу Хасан ал Ашари је говорио да свемогући Бог може буквално све, па и да савршеног човека пошаље у пакао. Абу Хамид Мухамад ибн Мухамад ал Газали је отишао даље, прославивши се својим тврђењем да кад ватру принесемо вуни, није ватра спалила вуну, него сам Бог.
Пошто Бога обично сматрамо рационалним, пре него арбитрарним, уобичајено је понашање да се догађаји одигравају у истим секвенцама, што даје илузију узрока и последице. Ми то често описујемо као природне законе. Међутим, Бог остаје транседентан, и може да прекрши законе које је сам поставио. Верници то зову чудо, а савремена физика сличне ствари назива парадокс.
Последице:
Како је Бог једини који одређује догађаје, јасно је да овакав став није могао бити позитиван за развој природних наука (мада науке и даље могу изучавати уобичајене секвенце догађаја). Иако су Османлије касније користили техничка достигнућа, центар наука се померио на Запад, који је вешто користио тековине ранијих цивилизација које су сачували муслимани, па и саме тековине муслимана.
Иронија је у томе што овакав трансцедентни став према законима природе (ко одређује те законе, по којим законима настају закони природе?) има све више смисла у савременој западној науци. Где физичари покушавају да "Богу читају мисли" (Хокинг), и при томе наилазе на зидове парадока који доводе у питање саму природу материјалног света. Испада да је оказионализам дошао прерано и заковао будућност муслиманске науке.
Али ко је читао Шпенглера зна да су исламски оказионализам и данашњи постмодерни парадокси заправо аналогни процеси ширења скепсе - типични за позне цивилизације. Човек великих градова, позни човек, у све сумња, и бави се критиком критике - тако је поменути Абу Хамид Мухамад ибн Мухамад ал Газали написао дело Неповезаност филозофије. Век и по касније одговорено му је делом Неповезаност неповезаности.
Друга последица је у погледу религије, односа између религија. Ако можемо претпоставити уобичајене секвенце догађаја, и законе који их одређују - јасно је да никакве законе, узрочно-последичне везе на које су људи навикли, не можемо применити на Бога. Међутим, људи ипак верују у нешто, претпостављају да се Бог понаша на одређени начин. То може да значи две ствари, како је и било међу муслиманима.
Један закључак би био равноправност разних учења, религија и догми. То је иначе у складу са толеранцијом према народима књиге, коју је проповедао и сам посланик Мухамед. Наравно, за муслимане је њихово учење било "равноправније". До даљег увида у Божије мисли (иза онога што је већ објављено рецимо Кур'аном, што укључује и тумачења) може се доћи мистичном спознајом. Ова спознаја тешко може бити пренета речима. То је дакле начин суфија да се сједине са Једним.
Други закључак, и каснија традиција која други називају вахабитском (за њих саме тај назив је увреда), је да је све дато у једној књизи, што је наравно Кур'ан, те да постоји само једно исправно тумачење. Све друго се не толерише, а поебно не одступања у оквиру исте вере.
Ова два погледа на религију данас су конкурентна у исламу.