1. PISMO (ABOGODU)
Pismo Ojira, flatalana (FLATALANA), ima 20 latiničnih slova: A, B, G, D, E, Z, I, K, L, M, N, O, P, R, S, T, U, V, F, C. Flatalna je fonetsko pismo. Postoje 5 samoglasnika (A, E, I, O, U) i 15 suglasnika (V, R, L, N, M, B, P, F, D, T, K, G, Z, S, C).
2. AKCENAT (ASENTU)
Ne postoje posebna pravila. Preporučuju se dva akcenta. Prvi je dug i nalazi se na pretposlednjem slogu (NOMÉNA, RUFÓLI, BONÓLO, BONOLÓA), a drugi je kratak i nalazi se na poslednjem slogu (ETÈ, SATÈ, MOMÒ, MOMOÀ). Sam govornik može da bira koji mu izgovor više odgovara (ÉTE ILI ETÈ) ili npr. dug akcenat na drugom slogu.
3. REČI (VERBALI)
Postoje 10 vrsta reči: imenice, zamenice, brojevi, glagoli, pridevi, prilozi, predlozi, veznici, uzvici i rečce od kojih svaka grupa obično ima određene završetke. Grupisanje samoglasnika prilikom tvorbe reči je u Ojiru često dok je grupisanje suglasnika dozvoljeno u manjoj meri. U Ojiru se velikim slovom pišu vlastite imenice i prva reč u rečenici. Raspored reči u rečinici nije fiksan ali važno je da se sintgma u rečenici ne razdvaja i ne ukršta sa drugim sintagmama.
4. IMENICE (NOMENATIVALI)
Imenice su samostalne reči koje se završavaju samoglasnikom. Vrste su: vlastite, zajedničke, zbirne, gradivne, apstrakne, glagolske i pridevske. Imenice imaju rod, broj i padež. Imenice mogu biti muškog, ženskog, srednjeg i opšteg (zajedničkog) roda. Rod se prepoznaje po završnom glasu. Imenice muškog roda se završavaju na -E, ženskog na -A, srednjeg na -U i opšteg na -O. Imenice se sa pridevima podudaraju u padežu. Imenice opšteg roda se koriste kada se ne zna ili nije bitan pol ili je grupa koja sadrži osobe različitog pola (npr. kada se kaže učenici to može da znači da je grupa dece muškog pola koja ide u školu ili je grupa muškog i ženskog pola dece koja uče ali u Ojiru postoji posebna reč za samo muškog (docefe - učenik), samo ženskog (docefa - učenica) ili mešovitog pola (docefo - učenik/učenica)). Imenice opšteg roda olakšavaju obraćanje samo jednom imenicom. Imenice imaju svoju jedninu i množinu. Imenice u množini imaju nastavak -LI koji se dodaje na oblik jednine (docefoli - učenici, učenici i učenice, učenice). Postoje i imenice koje imaju dvojine - dual koji ima nastavak -CO (OKULUCO = dva oka, oči). Postoje dva padeža. Prvi padež, nominativ (ko?, šta?), je jednak samoj imenici a drugi padež, akuzativ (koga?, šta?, kamo?), kod imenica ima nastavak -T. Kod zamenica, prideva i brojeva nastavak akuzativa je -A. Ostali padeži su jednaki nominativu sa određenim predlogom poput partitivnog genitiva predlogom DA. Akuzativ se koristi osim za pravi objekat i za pravac a nominativ je obično subjekat. “Treći padež” je temputiv (kada?). Ovaj “padež” nemaju sve imenice i koristi se samo kod izražavanja vremena (gde se u srpskom koristi genitiv), a nastavak je -Z (prvog januara se kaže ENOLOZ ANUARIUZ). Vokativ je jednak nominativu, a po pravopisu on se od ostatka rečenice odvaja zarezom.
5. PRIDEVI (UZINOMINATIVALI)
Pridevi su isključivo nesamostalne reči koje bliže određuju imenske reči a zajedničko im je da se završavaju na -O. Vrste su: opisni (i njima slični: gradivni, vremenski...) i prisvojni. Kao nastavak koriste se -LO, a kod prisvojnih -MO. Pridevi nemaju ni rod ni broj već samo padež (nastavak -A u akuzativu). Komparativ se gradi tako što se na pozitiv prideva doda nastavak -KO a za superlativ doda reč MAGA ispred komparativa. Reč MAGA je nepromenljiva a sam pridev je promenljiv (BONOLO - dobar/a/o, BONOLOKO - bolji/a/e, MAGA BONOLOKO - najbolji/a/e, MAGA BONOLOKOA - najboljeg/u/e).
6. ZAMENICE (KONOMENATIVALI)
Vrste su: lične, pokazne, prisvojne, odnosno-upitne, upitne, neodređene, odrične i opšte ili određene. Prisvojne imaju nastavak za prisvojni pridev (-MO). Lične zamenice (kao i većina drugih) imaju četiri lica. Prvo lice jednine je MO, drugo NO, treće SUO, četvrto GUO. U množini prvo je MI, drugo NI, treće SUI a četvrto GUI. Kod drugog lica je gramatički neispravno koristiti zamenicu NI kao u drugim jezicima za jednu osobu iz poštovanja. Ako je u pitanju jedna osoba onda je treba zvati NO! Prvo lice je sam govornik a drugo slušalac (sagovornik). Četvrto lice ima značenje skoro kao i treće samo što se treće lice prvo spominje a četvrto kasnije, tj. treće i četvrto dele dva nesagovornika. Treba primetiti da zamenica sebe ne postoji zbog postojanja četiri lica. Zamenice SUO i GUO se najčešće koriste međutim mogu se koristiti i zamenice kao što su SUE, SUA, SUU, GUE, GUA, GUU koje označavaju imenice isključivo muškog, ženskog ili srednjeg roda (kada se kaže - on njega - onda to glasi SUE GUEA, a - on sebe - SUE SUEA, dok GUE SUEA znači - onaj njega - a - ona sebe - SUA SUAA), a postoje i kombinacije poput MAI, NEI, SUAI... Može se koristiti i zamenica ME (što znači ja (kao muško ili moja muška strana) ili MA, NE, NA pa čak i MU i NU nisu gramatički neispravne ali nemaju posebnu praktičnu primenu). Pokazna zamenica za prvo lice na pitanje ko je FO (ovaj/a/o), za drugo LO (taj/a/o), za treće SO (onaj/a/o), za četvrto GO (onaj/a/o2). Zapazite početna slova za lica: F-, L-, S- i G-, dok upitne zamenice počinju glasom K-. Za pitanje kakav odgovor je FAPRO (ovakav/a/o), LAPRO (takav/a/o), SAPRO (onakav/a/o) i GAPRO (onakav/a/o2). Za koliki FAGO (ovoliki/a/o), LAGO (toliki/a/o), SAGO (onoliki/a/o) i GAGO (onoliki/a/o2). Čiji je KAZO... Kakav je KAPRO... Koliki je KAGO. Upitno-odnosna zamenica koji/a/e glasi KO. Neodređene se grade dodavanjem prefiksa ME- na upitnu ili odnosno-upitnu zamenicu. Kod odričnih je prefiks MI-, a kod opštih MA-. Upitna tamenica ko je KUO, šta je KUU (nije pogrešno ni koristiti KUE što znači ko (muško) ili KUA što znači ko (žensko) ili KUI za množinu). Kod zamenica se nastavak -O može zameniti nastavkom za rod (KAPRA znači kakva, LA znači ta, KE znači koji, LI znači ti, te, ta tj. osim nastavaka za rod može se koristiti i nastavak -I za množinu, ali samo kod zamenica). U Ojiru nema duple negacije tako da “nikada niko” glasi MAKUNI MIKUO (uvek niko). Univerzalna upitna zamenica KAE se obično upotrebljava samostalno u rečenici (Kae?) i znači: šta, kako, zašto, gde, kada... Kada se ona koristi govorniku nešto nije jasno.
7. BROJEVI (NUMERULI)
Vrste su redni, zbirni i osnovni. Brojevi se završavaju na -O (izuzetak su desetice na -I i stotine na -E). Oni nemaju rod već samo padež i broj (stime da osnovni brojevi nemaju množinu). Nula je ERO, jedan ENO, dva TUO, tri TRO, četiri KATRO, pet KUNO, šest LEO, sedam LENTO, osam OKO, devet NINO. Desetice se grade sa nastavkom -RI (ENORI je deset, TUORI je dvadeset) a stotine -RE (ENORE je sto, TUORE je dvesta). Broj 25 se populartno kaže VIGO ali nije uopšte pogrešno reći TUORI KUNO. Hiljada je KILO, milion MEGALIONO, milijarda GIGALIONO, bilion (milion miliona) TERALIONO. Uvek se broj čita od najveće cifre. Ispred hiljade, miliona, milijarde se piše njihov broj pa se oni stavljaju u nominativ množine. Broj jedan može da se izostavi pa su u nominativu jednine, tako i imenica iza brojeva idu u množinu (jedna knjiga se kaže ENO LIBRALI pošto iza bilo kog broja reč ide u množinu, broj 666 se kaže LEORE LEORI LEO a milion i petsto hiljada ENO MEGALIONOLI KUNORE KILOLI ili MEGALIONO KUNORE KILOLI ili MEGALIONO EKU - milion i po ili ANIORA KILOLI pošto je ANIORA hiljadu petsto). Redni brojevi imaju isti nastavak kao i opisni pridevi (-LO) a zbirni imaju nastavak -LIKO. Razlomci imaju sufiks -RA (jedna polovina je TUORA ili ENO TUORALI, a ceolo je ENORA pa je ceo ENORALO). Padež celog broja je padež jedinice (poslednjeg broja). Ako se od broja pravi imenica dodaje se -ANGU na osnovu (ENOANGU znači jedinica, kec, TUOANGU znači dvojka, ENORIANGU znači desetica, ENORI ENOANGU jedanaestica, ENOREANGU stotka, KILOANGU hiljadarka...). Kod zbira se koristi -LIKO (ENOLIKO znači približno sam ili jedan, jedna, jedno, TUOLIKO znači dvoje, TUOLIKE znači dvojica, ENORILIKE desetorica. ENOLIKOGE znači usamljenost a TUOLIKOGE dvosamljenost).
Pismo Ojira, flatalana (FLATALANA), ima 20 latiničnih slova: A, B, G, D, E, Z, I, K, L, M, N, O, P, R, S, T, U, V, F, C. Flatalna je fonetsko pismo. Postoje 5 samoglasnika (A, E, I, O, U) i 15 suglasnika (V, R, L, N, M, B, P, F, D, T, K, G, Z, S, C).
2. AKCENAT (ASENTU)
Ne postoje posebna pravila. Preporučuju se dva akcenta. Prvi je dug i nalazi se na pretposlednjem slogu (NOMÉNA, RUFÓLI, BONÓLO, BONOLÓA), a drugi je kratak i nalazi se na poslednjem slogu (ETÈ, SATÈ, MOMÒ, MOMOÀ). Sam govornik može da bira koji mu izgovor više odgovara (ÉTE ILI ETÈ) ili npr. dug akcenat na drugom slogu.
3. REČI (VERBALI)
Postoje 10 vrsta reči: imenice, zamenice, brojevi, glagoli, pridevi, prilozi, predlozi, veznici, uzvici i rečce od kojih svaka grupa obično ima određene završetke. Grupisanje samoglasnika prilikom tvorbe reči je u Ojiru često dok je grupisanje suglasnika dozvoljeno u manjoj meri. U Ojiru se velikim slovom pišu vlastite imenice i prva reč u rečenici. Raspored reči u rečinici nije fiksan ali važno je da se sintgma u rečenici ne razdvaja i ne ukršta sa drugim sintagmama.
4. IMENICE (NOMENATIVALI)
Imenice su samostalne reči koje se završavaju samoglasnikom. Vrste su: vlastite, zajedničke, zbirne, gradivne, apstrakne, glagolske i pridevske. Imenice imaju rod, broj i padež. Imenice mogu biti muškog, ženskog, srednjeg i opšteg (zajedničkog) roda. Rod se prepoznaje po završnom glasu. Imenice muškog roda se završavaju na -E, ženskog na -A, srednjeg na -U i opšteg na -O. Imenice se sa pridevima podudaraju u padežu. Imenice opšteg roda se koriste kada se ne zna ili nije bitan pol ili je grupa koja sadrži osobe različitog pola (npr. kada se kaže učenici to može da znači da je grupa dece muškog pola koja ide u školu ili je grupa muškog i ženskog pola dece koja uče ali u Ojiru postoji posebna reč za samo muškog (docefe - učenik), samo ženskog (docefa - učenica) ili mešovitog pola (docefo - učenik/učenica)). Imenice opšteg roda olakšavaju obraćanje samo jednom imenicom. Imenice imaju svoju jedninu i množinu. Imenice u množini imaju nastavak -LI koji se dodaje na oblik jednine (docefoli - učenici, učenici i učenice, učenice). Postoje i imenice koje imaju dvojine - dual koji ima nastavak -CO (OKULUCO = dva oka, oči). Postoje dva padeža. Prvi padež, nominativ (ko?, šta?), je jednak samoj imenici a drugi padež, akuzativ (koga?, šta?, kamo?), kod imenica ima nastavak -T. Kod zamenica, prideva i brojeva nastavak akuzativa je -A. Ostali padeži su jednaki nominativu sa određenim predlogom poput partitivnog genitiva predlogom DA. Akuzativ se koristi osim za pravi objekat i za pravac a nominativ je obično subjekat. “Treći padež” je temputiv (kada?). Ovaj “padež” nemaju sve imenice i koristi se samo kod izražavanja vremena (gde se u srpskom koristi genitiv), a nastavak je -Z (prvog januara se kaže ENOLOZ ANUARIUZ). Vokativ je jednak nominativu, a po pravopisu on se od ostatka rečenice odvaja zarezom.
5. PRIDEVI (UZINOMINATIVALI)
Pridevi su isključivo nesamostalne reči koje bliže određuju imenske reči a zajedničko im je da se završavaju na -O. Vrste su: opisni (i njima slični: gradivni, vremenski...) i prisvojni. Kao nastavak koriste se -LO, a kod prisvojnih -MO. Pridevi nemaju ni rod ni broj već samo padež (nastavak -A u akuzativu). Komparativ se gradi tako što se na pozitiv prideva doda nastavak -KO a za superlativ doda reč MAGA ispred komparativa. Reč MAGA je nepromenljiva a sam pridev je promenljiv (BONOLO - dobar/a/o, BONOLOKO - bolji/a/e, MAGA BONOLOKO - najbolji/a/e, MAGA BONOLOKOA - najboljeg/u/e).
6. ZAMENICE (KONOMENATIVALI)
Vrste su: lične, pokazne, prisvojne, odnosno-upitne, upitne, neodređene, odrične i opšte ili određene. Prisvojne imaju nastavak za prisvojni pridev (-MO). Lične zamenice (kao i većina drugih) imaju četiri lica. Prvo lice jednine je MO, drugo NO, treće SUO, četvrto GUO. U množini prvo je MI, drugo NI, treće SUI a četvrto GUI. Kod drugog lica je gramatički neispravno koristiti zamenicu NI kao u drugim jezicima za jednu osobu iz poštovanja. Ako je u pitanju jedna osoba onda je treba zvati NO! Prvo lice je sam govornik a drugo slušalac (sagovornik). Četvrto lice ima značenje skoro kao i treće samo što se treće lice prvo spominje a četvrto kasnije, tj. treće i četvrto dele dva nesagovornika. Treba primetiti da zamenica sebe ne postoji zbog postojanja četiri lica. Zamenice SUO i GUO se najčešće koriste međutim mogu se koristiti i zamenice kao što su SUE, SUA, SUU, GUE, GUA, GUU koje označavaju imenice isključivo muškog, ženskog ili srednjeg roda (kada se kaže - on njega - onda to glasi SUE GUEA, a - on sebe - SUE SUEA, dok GUE SUEA znači - onaj njega - a - ona sebe - SUA SUAA), a postoje i kombinacije poput MAI, NEI, SUAI... Može se koristiti i zamenica ME (što znači ja (kao muško ili moja muška strana) ili MA, NE, NA pa čak i MU i NU nisu gramatički neispravne ali nemaju posebnu praktičnu primenu). Pokazna zamenica za prvo lice na pitanje ko je FO (ovaj/a/o), za drugo LO (taj/a/o), za treće SO (onaj/a/o), za četvrto GO (onaj/a/o2). Zapazite početna slova za lica: F-, L-, S- i G-, dok upitne zamenice počinju glasom K-. Za pitanje kakav odgovor je FAPRO (ovakav/a/o), LAPRO (takav/a/o), SAPRO (onakav/a/o) i GAPRO (onakav/a/o2). Za koliki FAGO (ovoliki/a/o), LAGO (toliki/a/o), SAGO (onoliki/a/o) i GAGO (onoliki/a/o2). Čiji je KAZO... Kakav je KAPRO... Koliki je KAGO. Upitno-odnosna zamenica koji/a/e glasi KO. Neodređene se grade dodavanjem prefiksa ME- na upitnu ili odnosno-upitnu zamenicu. Kod odričnih je prefiks MI-, a kod opštih MA-. Upitna tamenica ko je KUO, šta je KUU (nije pogrešno ni koristiti KUE što znači ko (muško) ili KUA što znači ko (žensko) ili KUI za množinu). Kod zamenica se nastavak -O može zameniti nastavkom za rod (KAPRA znači kakva, LA znači ta, KE znači koji, LI znači ti, te, ta tj. osim nastavaka za rod može se koristiti i nastavak -I za množinu, ali samo kod zamenica). U Ojiru nema duple negacije tako da “nikada niko” glasi MAKUNI MIKUO (uvek niko). Univerzalna upitna zamenica KAE se obično upotrebljava samostalno u rečenici (Kae?) i znači: šta, kako, zašto, gde, kada... Kada se ona koristi govorniku nešto nije jasno.
7. BROJEVI (NUMERULI)
Vrste su redni, zbirni i osnovni. Brojevi se završavaju na -O (izuzetak su desetice na -I i stotine na -E). Oni nemaju rod već samo padež i broj (stime da osnovni brojevi nemaju množinu). Nula je ERO, jedan ENO, dva TUO, tri TRO, četiri KATRO, pet KUNO, šest LEO, sedam LENTO, osam OKO, devet NINO. Desetice se grade sa nastavkom -RI (ENORI je deset, TUORI je dvadeset) a stotine -RE (ENORE je sto, TUORE je dvesta). Broj 25 se populartno kaže VIGO ali nije uopšte pogrešno reći TUORI KUNO. Hiljada je KILO, milion MEGALIONO, milijarda GIGALIONO, bilion (milion miliona) TERALIONO. Uvek se broj čita od najveće cifre. Ispred hiljade, miliona, milijarde se piše njihov broj pa se oni stavljaju u nominativ množine. Broj jedan može da se izostavi pa su u nominativu jednine, tako i imenica iza brojeva idu u množinu (jedna knjiga se kaže ENO LIBRALI pošto iza bilo kog broja reč ide u množinu, broj 666 se kaže LEORE LEORI LEO a milion i petsto hiljada ENO MEGALIONOLI KUNORE KILOLI ili MEGALIONO KUNORE KILOLI ili MEGALIONO EKU - milion i po ili ANIORA KILOLI pošto je ANIORA hiljadu petsto). Redni brojevi imaju isti nastavak kao i opisni pridevi (-LO) a zbirni imaju nastavak -LIKO. Razlomci imaju sufiks -RA (jedna polovina je TUORA ili ENO TUORALI, a ceolo je ENORA pa je ceo ENORALO). Padež celog broja je padež jedinice (poslednjeg broja). Ako se od broja pravi imenica dodaje se -ANGU na osnovu (ENOANGU znači jedinica, kec, TUOANGU znači dvojka, ENORIANGU znači desetica, ENORI ENOANGU jedanaestica, ENOREANGU stotka, KILOANGU hiljadarka...). Kod zbira se koristi -LIKO (ENOLIKO znači približno sam ili jedan, jedna, jedno, TUOLIKO znači dvoje, TUOLIKE znači dvojica, ENORILIKE desetorica. ENOLIKOGE znači usamljenost a TUOLIKOGE dvosamljenost).