Maca i ja smo se upoznali na Moravi, Južnoj Moravi. Moje društvo, sa kojim sam se družila kad god bih otišla kod nane, se skupljalo da idemo na kupanje na Moravu. Imali smo svoja mesta, malene plaže gde si mogao čak prići kolima a najčešće biciklama i gde je koliko toliko bezbedno za kupanje. Počeli su tada da kopaju šljunak iz reke. Te duboke rane na rečnom koritu su pravile virove, menjale struje. Odeš sad na kupanje pa za nedelju dana I to više nije to mesto. Onako mladi I ludi nismo se mnogo brinuli zbog ranjenog rečnog korita, ali je to moglo biti I opasno jer smo znali našu reku, a ispade da je ne poznajemo. Samo mene su dva puta nosile struje I hvatali virovi koji nisu bili tu prošlog puta Ipak, uporno smo išli na kupanje, ali smo pazili jedni na druge. Uvek smo išli bar u paru u vodu.Beše to, mladost I lepota. Eh…..
Toga dana je ,dok smo se mi skupljali ispred seoske prodavnice, naišao je Maca, koji je bio na godišnjem odmoru kod svojih roditelja a inače živi I radi u Beogradu.. Neko iz društva ga je od ranije poznavao, pozvao ga da ide sa nama i on pođe. Tako smo se upoznali. Čim rekoše da je iz Beograda ja pogledah malo bolje. Mislim, to mu je bio veliki plus, da se ne lažemo. On je iz tog sela gde je kuća moje nane i gde ja provodim mnogo vremena tokom cele godine. Kuća njegovih roditelja je druga ulica od kuće gospa Mare. Momak je visok, krupan, crn, sa krupnim tamnim očima i malo većim nosem koji je ipak lepo ukomponovan u celo lice. Ma bre, kad udje na vrata da popuni ragasto.
Sad bi Maca rekao “što ste vi malečki ljudi megalomani”. Sve u svemu, Maca je na kratko zaokupio moju pažnju.
Na plaži, ja se po običaju, isključim (tu osobinu sam zadržala do danas hvala bogu. Mislim isključujem se ja tokom celog dana, ne samo na plaži, ako sediš pored mene ne možeš da me dozoveš), I počnem da kopam rupu u pesku i šljunku i da ređam kemenčiće. Red ovog, red onog. Ne znam zašto, ali to sam oduvek radila čim bih došla negde pored vode.Sad bi neki psihoanalitičar odmah analizirao moje duševno stanje još iz perioda kada sam bila fetus, ali ja ću reći jednostavno da to volim jer me opušta. I tako, pravim ja neku svoju gradjevinu, mirna, opuštena u vrelom letnjem danu. Morava teče, društvo se brčka u vodi smeju se kao ludi ko zna čemu. Ma milina On mi pridje (ja onako restartovana nisam ni primetila njegov dolazak sve dok me velika senka nije prekrila celu). Rekoh vam, pridje on meni, sede sa druge strane mog objekta I jednim potezim ruke poruši mi isti, tj.objekat. Ne znam razloge zašto je to uradio. Valjda zato što nisam primećivala njegovo preplanulo telo, splet mišića,visinu, težinu, šta li. Ja doduše nisam ni primetila da nije sa ostalima, kažem bila sam momentalno nedostupna, a on izgleda nije hteo da čeka da se veza preko provajdera ponovo uspostavi. Elem, poruši on meni zdanje (krajičkom oka sam primetila zglob I lepo izvajane mišiće podlaktice, posebno vene koje pulsiraju na jakoj ruci) I ja malo poludim, ali samo malo, jer ipak ne poznajem čoveka. Jurne mi krv u glavu I podignem pogled. Bes koji sevnu iz mojih očiju susrete se sa šegrtskim pogledom dva krupna tamna oka oivičena dugim, gustim trepavicama. Na sekundu, ali samo na sekundu, bes ustuknu pred osmehom I ja osetih da sam na 33 obrtaja. Svom svojom snagom gurnuh onaj njegov osmeh u oku od sebe.
“Zdravo ja sam Maca” reče ovaj rušilac
“Zdravo, ja sam Ljilja”
“Znam” odgovori rušilac. Aaaaaa, previše samouveren, zaključih.
I utihnu razgovor. Ćiti on, ćutim ja. Vala ti neću olakšati pa da si mi iz oka ispao. Sedim na onom moravskom pesku, toplom, mekom, sitnom kao brašno, kraj razrušenog zdanja I uništene mi kreativnosti I razmišljam. Mislim se ja, ma možeš ti da imaš I ruke I noge kao izvajane, I oči ko fildžane, al što mi upropasti zamisao, ima da platiš. I za moj narušeni mir, I za to što me je uključio a tako mi je bilo lepo onako isključenoj, I za to što me je iznervirao……I zato što mi se svidjao, ma za sve ima da platiš. Naravno smislim. Plan nije bio savršen jer je podrazumevao I moju žrtvu (mislim mnogo bi bolje bilo da samo on oseti kaznu), ali ja ipak na tom vrelom pesku I ladnoj Moravi nisam imala mnogo mogućnosti. Tako sam improvizovala sa onim što mi je bilo na raspolaganju.
" Idem da preplivam Moravu" rekoh ustajući sa peska .
" Šta ćeš tamo?!
"Ima kupina"
"Ne možeš preko, odneće te struja, jaka je"
"Neće" tvrdoglavo odgovaram.
“Ima virova, kopali su šoder” viče za mnom I ustaje.
Polazim, a on ne zna šta će, da li da me pusti samu ili da me prati. Ostali su bili zabavljeni u vodi ili su pikali loptu, tako da na nas niko nije obraćao pažnju.Preplivah već
četvrtinu reke i on krenu za mnom. Struja je stvarno bila jaka i dobro što je pošao.Bila sam sigurnija kada je on tu, ustvari kada je neko tu. A kupine su bile fenomenalne. Krupne, sočne, čitavi grozdovi svuda oko nas. Divljina, hladovina, sunce se jedva probija kroz gusto lišće I daje neku stidljivu, nestvarnu svetlost tom polumraku, ptičice i milijardu komaraca. Bili smo izgriženi do krvi. Onako visok I jak krčio je put kroz isprepletane grane. Brao mi kupine I kada pruži ruku prema meni, a tamo, u jednoj ruci pola kile kupina. Poetičnosti ovog krvavog trenutka sam postala svesna tek kasnije, razmišljajući o tome dok sam se mazala sinopen kremom protiv ujeda svega I svačega.. Ja sam znala za komarce, znao je I on, ali je ipak pošao. Neke odluke u životu čovek mora doneti. I žrtvovala sam se da budem izujedana, ali je i on bio sav u ujedima.Znači 1:1. Ko mu je kriv, što mi je rušio moju gradjevinu. Vratili smo se mrtvi umorni i u plikovima.Ljubav je rodjena I nije potpuno tačna definicija da ljubav boli, ona I boli I svrbi.
Uveče smo izašli svi, cello društvo u Aleksinac na korzo. On je došao kolima kao glavni badža. Hm, nije loše. Imao je tada ford taunus karavan, ogromnu grdosiju, kao autobus. I bilo je to vrlo praktično vozilo jer nas je puno stajalo u njega. Ladno je mogao da vozi medjumesnu liniju. Ne znam sad kako se to kaže, ali u moje vreme se to zvalo zabavljanje ili furanje. I tako mi počesmo da se zabavljamo.
Joj, umalo da zaboravim. U Beogradu, sam imala dečka, ništa ozbiljno, mnogo mi je išao na živce. On je učio za popa. Bože, što je bio lep I zgodan I mnogo je lepo pevao. Ali, nikako ne može da izadje uveče, nego sve na matine, popodne. Čitao mi je, pevao, jest lep kao bog, ali plačljiv do zla boga .Jedva čekah letnji raspust pa da se razilazimo kao ljudi a ne ja da raskidam. Mogu da zamislim koliko bi ridao. Rekoh, daleko od oka, daleko od srca. Rastasmo se na jedvite jade, on plačući a ja nervirajući se, uz obećanje da ćemo pisati I to on prvi. Ode on kući, negde u Bosnu, a ja kod moje gospa Mare. I nema njega da piše, ja sretna jer je to kraj plač sezone I počnem vezu sa Macom. Kad, evo pisma. Ne možeš da pročitaš šta je napisao. To je neki švrakopis da te bog sačuva, gore nego doktori. Nekako sam rastumačila da je na kući svog dede popravljao krov I da je jadničak pao pri čemu je polomio obe ruke. I sad su mu ruke u gipsu, te zato nije pisao a I kad je počeo po malo da škrabucka odmah je seo da mi napiše pismo. I jest ga vala naškrabao. Otpozdravim ja na to pisamce, poželim brz oporavak I kažem da se više ne vidjamo. Ne mogu još plakanja da podnesem, ma ni za kakve pare.
I tako, ostavih klikere, bicikl i strunjaču na sitnom moravsko pesku i udjoh u ona velika kola. Ni slutila nisam da ću njima putovati u budućnost. Osta Morava da teče a mladalački smeh i radost joj prave društvo. Rasuti osmesi po kupinjaku i danas zvone. Osmehuju se neki drugi momci i devojke.
Već 30 godina od tada ima. Na tom istom mestu, kraj Morave, I dalje rastu kupine. I mi ih I dalje jedemo zajedno (doduše ne idemo na Moravu nego na pijac).
PS Izvinjavam se zbog kucačkih grešaka, verovatno i gtamatičkih ima, a i zarezi nisu svi na smom mestu (a nisam ni ja). Toliko sam umorna da.............ma samo čitajte
Toga dana je ,dok smo se mi skupljali ispred seoske prodavnice, naišao je Maca, koji je bio na godišnjem odmoru kod svojih roditelja a inače živi I radi u Beogradu.. Neko iz društva ga je od ranije poznavao, pozvao ga da ide sa nama i on pođe. Tako smo se upoznali. Čim rekoše da je iz Beograda ja pogledah malo bolje. Mislim, to mu je bio veliki plus, da se ne lažemo. On je iz tog sela gde je kuća moje nane i gde ja provodim mnogo vremena tokom cele godine. Kuća njegovih roditelja je druga ulica od kuće gospa Mare. Momak je visok, krupan, crn, sa krupnim tamnim očima i malo većim nosem koji je ipak lepo ukomponovan u celo lice. Ma bre, kad udje na vrata da popuni ragasto.
Sad bi Maca rekao “što ste vi malečki ljudi megalomani”. Sve u svemu, Maca je na kratko zaokupio moju pažnju.
Na plaži, ja se po običaju, isključim (tu osobinu sam zadržala do danas hvala bogu. Mislim isključujem se ja tokom celog dana, ne samo na plaži, ako sediš pored mene ne možeš da me dozoveš), I počnem da kopam rupu u pesku i šljunku i da ređam kemenčiće. Red ovog, red onog. Ne znam zašto, ali to sam oduvek radila čim bih došla negde pored vode.Sad bi neki psihoanalitičar odmah analizirao moje duševno stanje još iz perioda kada sam bila fetus, ali ja ću reći jednostavno da to volim jer me opušta. I tako, pravim ja neku svoju gradjevinu, mirna, opuštena u vrelom letnjem danu. Morava teče, društvo se brčka u vodi smeju se kao ludi ko zna čemu. Ma milina On mi pridje (ja onako restartovana nisam ni primetila njegov dolazak sve dok me velika senka nije prekrila celu). Rekoh vam, pridje on meni, sede sa druge strane mog objekta I jednim potezim ruke poruši mi isti, tj.objekat. Ne znam razloge zašto je to uradio. Valjda zato što nisam primećivala njegovo preplanulo telo, splet mišića,visinu, težinu, šta li. Ja doduše nisam ni primetila da nije sa ostalima, kažem bila sam momentalno nedostupna, a on izgleda nije hteo da čeka da se veza preko provajdera ponovo uspostavi. Elem, poruši on meni zdanje (krajičkom oka sam primetila zglob I lepo izvajane mišiće podlaktice, posebno vene koje pulsiraju na jakoj ruci) I ja malo poludim, ali samo malo, jer ipak ne poznajem čoveka. Jurne mi krv u glavu I podignem pogled. Bes koji sevnu iz mojih očiju susrete se sa šegrtskim pogledom dva krupna tamna oka oivičena dugim, gustim trepavicama. Na sekundu, ali samo na sekundu, bes ustuknu pred osmehom I ja osetih da sam na 33 obrtaja. Svom svojom snagom gurnuh onaj njegov osmeh u oku od sebe.
“Zdravo ja sam Maca” reče ovaj rušilac
“Zdravo, ja sam Ljilja”
“Znam” odgovori rušilac. Aaaaaa, previše samouveren, zaključih.
I utihnu razgovor. Ćiti on, ćutim ja. Vala ti neću olakšati pa da si mi iz oka ispao. Sedim na onom moravskom pesku, toplom, mekom, sitnom kao brašno, kraj razrušenog zdanja I uništene mi kreativnosti I razmišljam. Mislim se ja, ma možeš ti da imaš I ruke I noge kao izvajane, I oči ko fildžane, al što mi upropasti zamisao, ima da platiš. I za moj narušeni mir, I za to što me je uključio a tako mi je bilo lepo onako isključenoj, I za to što me je iznervirao……I zato što mi se svidjao, ma za sve ima da platiš. Naravno smislim. Plan nije bio savršen jer je podrazumevao I moju žrtvu (mislim mnogo bi bolje bilo da samo on oseti kaznu), ali ja ipak na tom vrelom pesku I ladnoj Moravi nisam imala mnogo mogućnosti. Tako sam improvizovala sa onim što mi je bilo na raspolaganju.
" Idem da preplivam Moravu" rekoh ustajući sa peska .
" Šta ćeš tamo?!
"Ima kupina"
"Ne možeš preko, odneće te struja, jaka je"
"Neće" tvrdoglavo odgovaram.
“Ima virova, kopali su šoder” viče za mnom I ustaje.
Polazim, a on ne zna šta će, da li da me pusti samu ili da me prati. Ostali su bili zabavljeni u vodi ili su pikali loptu, tako da na nas niko nije obraćao pažnju.Preplivah već
četvrtinu reke i on krenu za mnom. Struja je stvarno bila jaka i dobro što je pošao.Bila sam sigurnija kada je on tu, ustvari kada je neko tu. A kupine su bile fenomenalne. Krupne, sočne, čitavi grozdovi svuda oko nas. Divljina, hladovina, sunce se jedva probija kroz gusto lišće I daje neku stidljivu, nestvarnu svetlost tom polumraku, ptičice i milijardu komaraca. Bili smo izgriženi do krvi. Onako visok I jak krčio je put kroz isprepletane grane. Brao mi kupine I kada pruži ruku prema meni, a tamo, u jednoj ruci pola kile kupina. Poetičnosti ovog krvavog trenutka sam postala svesna tek kasnije, razmišljajući o tome dok sam se mazala sinopen kremom protiv ujeda svega I svačega.. Ja sam znala za komarce, znao je I on, ali je ipak pošao. Neke odluke u životu čovek mora doneti. I žrtvovala sam se da budem izujedana, ali je i on bio sav u ujedima.Znači 1:1. Ko mu je kriv, što mi je rušio moju gradjevinu. Vratili smo se mrtvi umorni i u plikovima.Ljubav je rodjena I nije potpuno tačna definicija da ljubav boli, ona I boli I svrbi.
Uveče smo izašli svi, cello društvo u Aleksinac na korzo. On je došao kolima kao glavni badža. Hm, nije loše. Imao je tada ford taunus karavan, ogromnu grdosiju, kao autobus. I bilo je to vrlo praktično vozilo jer nas je puno stajalo u njega. Ladno je mogao da vozi medjumesnu liniju. Ne znam sad kako se to kaže, ali u moje vreme se to zvalo zabavljanje ili furanje. I tako mi počesmo da se zabavljamo.
Joj, umalo da zaboravim. U Beogradu, sam imala dečka, ništa ozbiljno, mnogo mi je išao na živce. On je učio za popa. Bože, što je bio lep I zgodan I mnogo je lepo pevao. Ali, nikako ne može da izadje uveče, nego sve na matine, popodne. Čitao mi je, pevao, jest lep kao bog, ali plačljiv do zla boga .Jedva čekah letnji raspust pa da se razilazimo kao ljudi a ne ja da raskidam. Mogu da zamislim koliko bi ridao. Rekoh, daleko od oka, daleko od srca. Rastasmo se na jedvite jade, on plačući a ja nervirajući se, uz obećanje da ćemo pisati I to on prvi. Ode on kući, negde u Bosnu, a ja kod moje gospa Mare. I nema njega da piše, ja sretna jer je to kraj plač sezone I počnem vezu sa Macom. Kad, evo pisma. Ne možeš da pročitaš šta je napisao. To je neki švrakopis da te bog sačuva, gore nego doktori. Nekako sam rastumačila da je na kući svog dede popravljao krov I da je jadničak pao pri čemu je polomio obe ruke. I sad su mu ruke u gipsu, te zato nije pisao a I kad je počeo po malo da škrabucka odmah je seo da mi napiše pismo. I jest ga vala naškrabao. Otpozdravim ja na to pisamce, poželim brz oporavak I kažem da se više ne vidjamo. Ne mogu još plakanja da podnesem, ma ni za kakve pare.
I tako, ostavih klikere, bicikl i strunjaču na sitnom moravsko pesku i udjoh u ona velika kola. Ni slutila nisam da ću njima putovati u budućnost. Osta Morava da teče a mladalački smeh i radost joj prave društvo. Rasuti osmesi po kupinjaku i danas zvone. Osmehuju se neki drugi momci i devojke.
Već 30 godina od tada ima. Na tom istom mestu, kraj Morave, I dalje rastu kupine. I mi ih I dalje jedemo zajedno (doduše ne idemo na Moravu nego na pijac).
PS Izvinjavam se zbog kucačkih grešaka, verovatno i gtamatičkih ima, a i zarezi nisu svi na smom mestu (a nisam ni ja). Toliko sam umorna da.............ma samo čitajte
