(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
OGRADA
Jednom davno, u gradu koji i dalje postoji ali se mnogo promenio od te davne slike, jednom davno, u jednoj zemlji koja više ne postoji, ali postoji druga u kojoj ovaj grad živi i sad, živeli su, sadašnjim pogledom gledano, čudni ljudi. A tada,eeeeeeee tada su to bili obični ljudi i bilo ih je širom te zemlje nestanka.
U tom gradu je bila kasarna. Velika i jako lepa. Prednji deo, do ulice, uređen je kao park. Staze od belih kamenčića, fontana, cveće i rastinje, orezani zimzeleni bokori, lepim klupama su pravili društvo. Ko god je došao u posetu vojniku, tu je prvo odsedeo čekajući da tražena osoba dođe. I vojnici su tu sedeli i odmarali, šalili se, čitali, provodili vreme skupa. Mnogo suza radosnica a i onih tužnih natapale su beli šljunak. Do ulice je, kao čipka, ovaj park obrubljivala, lepa i niska zidana ograda. Onaj ko ne zna, nikada ne bi pomislio da je to kasarna, sve dok ne pogleda u kućicu kraj kapije u kojoj je bio dežurni vojnik. Narod tog grada je voleo vojnike. Kada bi oni izašli u grad, konobar je leteo donoseći piće vojnicima na dar. Uvreda je bila odbiti poklon. Meštani su se na to ljutili. Vojnici su dolazili iz cele zemlje, naravno različiti, svako sa svojim željama, običajima, očekivanjima, svako sa svojim godinama, svojom verom i nadom. I tako različiti bili su skupa i učili jedni od drugih.
Oficir zadužen za prijem vojnika , bi novopristiglu grupu postrojio. Mešani tako, sa pogledom na cveće i zelenilo, i povelik komad neba iznad njih što se lenjo proteže između planina, daleko od kuća i poznatog, stajali su i gledali ispred sebe, uglavnom u vrhove svojih cipela. Oficir je uvek počinjao priču upoznavanja rečima:
“Vidite kako je ovo sve lepo. To vojska održava”, govori ponosno široko pokazujući rukom po celom savršeno čistom dvorištu. “ Znam da ste videli i ovu nisku ogradu koju i dete može da preskoči. Ona je niska, ne zbog vas, već da stoka sa ulice, kad je vode i vraćaju sa ispaše, ne uđe u kasarnu i ne uništi ovo lepo dvorište. Čoveku ograda ne treba, ako je čovek.”
Sa svakom novom grupom vojnika priča je ponovo zaživljavala i bila primenjivana do sledeće nove grupe.
i sada, jedan od mnogobrojnih vojnika, koji odavno nije više vojnik, u svom gradu daleko od grada u kome je kasarna, u zemlji koja sada postoji kao deo one zemlje nestanka, prepričava ovu jednostavnu istinu mlađima, istinu koju je zapamtio iz te jedne jedine beside rečene u različitostima cveća, belih kamenčića, zelenila i pod velikim komadom neba zemlje koja više ne postoji.
PS Dobar vam dan blogeri 
Briga nju za moju napaćenu umetničku dušu 
